Песничко промишљање о Слободном Човеку, осуђеном на девет месеци робије, због мишљења и говорења!

Власт утамниченог ума жели васцели Народ да утамничи, да ушутка, да сатре.

Кад једна власт одлучи да свеколик Народ у тамницу смести, то значи да та власт и јесте за рушење; заиста, јесте за рушење и за утамничење!

Човеково праисконо право јесте да слободно говори оно што мисли, што осећа и што зна.

Свака мудра власт жели да има што више Слободних Личности, што више слободних људи, што више оних који мисле својом главом и осећају својим срцем; и који слободно казују то што осећају и мисле; јер је само тада та власт, уистини, власт!

Осудити човека на девет месеци робије, само зато што је рекао оно што види, мисли и осећа, јесте знак на узбуну свеколиког Народа, на узбуну сваког Словесног Човека, ма где обитавао, ма којему Роду припадао.

Јер, Овај Суд није осудио само Овог Човека –

 који се зове Андреј Хаџи Милић –

већ је осудио све нас, свакога од нас понаособ, и сваког Слободног Човека било где у Свету.

Само судија поробљеног ума, поробљених мисли и поробљених осећања, може да осуди Слободног Човека који је слободно рекао то што је рекао, који је слободно изнео свој став, свој поглед на свет, своје мишљење и своје виђење, своје созерцање!

Све ово казује, да смо се ми као Народ, и као Друштво, вратили у векове пре Законика Душановог, будући да је и по Законику Душановом, судија био сасма слободан и самоме Цару да суди по Праву и Правди!

Заиста, велик је страх у власти, која осуђује Човека на девет месеци тамнице због мишљења и говорења!

То само казује да је ова власт од Србије створила Тамни вилајет, из србске народне приче, а у Тамном вилајету нема места за Слободног Човека нити за Слободан Народ!