Свако се од нас рађа у свету који је сам створио.

Сви смо ми одговорни за своју судбину, јер смо сами стварали властиту судбину.

Наши снови удружени са нашим мислима стварају нашу судбину, стварају свет у који ћемо се снова родити.

Нико никога не буди, нико никога не освешћује.

Нико не може живети нечији живот; свако живи само свој живот.

Какви су ти снови, такав ти је и живот; како мислиш, онако и живиш.

Време у којему обитавамо, јесте време заточених душа.

Душа које већма љубе ропство него слободу.

Слобода и јесте претешко бреме, и само најјачи могу изнети бреме слободе.

У овоме времену моје је племе изабрало ропство.

У овоме времену мој се род одриче слободе, и пристаје на ропство.

У овоме времену мој народ није више мој.

У овоме времену, ја сам туђинац и у својему племену, и у својему роду, и у својему народу, па зато и кажем да мој народ није више мој.

Није више мој, зато што се одрекао слободе, имена и порекла својега.

Одрекао се Истине и Светлости.

Одрекао се Богова и Предака.

Одрекао се свега својега, па и самога себе.

А ја немам више времена да се бавим својим родом и својим народом.

Не само да немам времена, већ немам ни права.

Ко сам ја, да некога будим и освешћујем?

Ко сам ја, да некога спасавам?

Свако је изабрао управо оно што је морао да изабере.

Свако је управо оно што је одувек желео да буде.

Нека свако бира и изабира; нека свако буде оно што је желео, и што жели, да буде.

Ја знам свој Пут.

Мој Пут је изабрао мене.