Немачки канцелар Ангела Меркел је рекла да ЕУ неће доносити одлуке о о почетку приступних преговора са другим земљама. За то, према њеном а и не само њеном мишљењу, још није дошло време.

Медији су ову изјаву протумачили као Немачки јасан став да се направи пауза не само у ширењу чланства ЕУ већ и у смислу уопште започињања преговора са новим кандидатима. Чак и да ЕУ започиње преговоре са новим кандидатима то не би значило и да ће их довршити за десетак година. Она је рекла да че Хрватска највероватније постати чланица ЕУ половином 2013. Како се чини чак и чланство Хрватске није сасвим сигурно иако су се сви клели у проценама да је то потпуно “завршена ствар”.

Па где је ту Србија која очигледно не може да добије ни једва симболичан датум почетка преговора о уласку у ЕУ, што је почетак процеса који може да траје и десет или чак и двадесет лета. Нема је.  Нарочито упада у пажњу да ће се евентуално у будућности око потенцијалних кандидата разматрати да ли је споспособан за испуњавање стандарда везаних за конкурентност. То опет потпуно дисквалификује Србију у трци за чланство, а у осталом и друге комшије из региона (чак и Хрватску ако би се то на њу примењивало).

То отприлике значи да ако би Швајцарска пожелела да уђе у ЕУ, а не жели, да би могли да је приме, али да им не пада да примају балканску сиротињу коју би морали да издржавају у ово тешко кризно време кад не знају шта са Грчком да раде. Немачка и даље одбија колективизацију дугова – што значи да презадужене јужњаке – Грке, Италијане и Шпанце не мисли да “шлепа” без да Берлин у томе види свој јасан интерес.

Зашто они не желе да нам дају тај симболички датум почетка преговора, ако знамо да он не значи много? Европска унија има много сопствених проблема и дави се у мору дугова и дефицита, те не зна како да изађе на крај са постојећим чланицама и њиховим кризама и дужничким колапсима. Немачка покушава да спасе читав тај пројекат ЕУ као и еврозону са планом да се трансформише из европске Немачке у немачку Европу. Страх Англосаксонаца је да би тренутна криза еврозоне и агресивнија политика Берлина могли имати колатералну штету у потпуној доминацији Берлина над Бриселом. Уосталом Немци мисле да ако финансирају читав тај циркус од евроинституција, што не би били и формално менаџери ЕУ. Или то или пропаст еврозоне што нико не жели.

Уосталом Србија је ЕУ дала готово све (тржиште, банкарски систем, компаније, институције… ) и Брисел и није мотивисан да иде путем интеграција даље у којима не може много добити а нешто би морали и издвојити за социјалу балканске евросиротиње. ЕУ је у позицији обесног богатог момка који је од сироте девојке добио све што је хтео и стога му ни не пада на памет да је жени и себи на врат натовари само још једну бригу. Но сад је питање да ли та сирота девојка може да нађе неког другог, јер овај очигледно није заинтересован. Е ту лежи квака – не може јер је већ у неформалној вези са љубоморним и осветољубивим човеком који се не би либио да је уништи ако пожели да га напусти јер са њим нема перспективу.

Србија данас очигледно и поред еврооптимизма који се сад пробудио код неких попут Дачића нема европску будућност и не може напред. Али исто тако је сувише далеко отишла у процесу евроинтеграција да би могла раскинути тих хиљаду нити са којима је везана за Брисел. Ми смо пустили Европу код нас која се одомаћила овде и контролише све што је битно у тој мери да чак и да читава наша политичка и интелектуална елита доживи „преумљење“ и постане евроскептична и антиевропејска то не би значило и промену политичке и геополитичке оријентације. Европа нама одређује не само да ли ћемо ући у ЕУ већ и са ким ћемо и у којој мери пословати. Тако пошто су добили све што су хтели и пожелели могу да нас препусте и Турцима па да уместо европских добијемо неоосманске интеграције, са тим да ЕУ и њихов протектор САД задрже већински пакет акција у Србији. Чини се да је некакав план који се оцртава на хоризонту невеселе српске будућности да Србија никада не уђе у ЕУ, а са тим да северни део буде препуштен немачком а јужни турском утицају – као некада кад само били подељени између власти Беча и Цариграда.

Србија за сада на жалост нема шансу да бира између европског и неевропског пута, јер нема капацитет да води независну политику. То је изгубљено у највећој мери Петог октобра, а после су и остаци тог политичког суверенитета губљени у српским међусобицама у којима се увек странци зову да арбитрирају. Наш народ зна да она кућа у којој други одређују ко ће шта радити нема будућност. А у нашој кући сви су важнији од нас самих.

Нужан али не и довољан услов је духовни и интелектуални преокрет код наше политичке, културне и интелектуалне елите. До год наша елита не буде сазрела до тог нивоа да схвати да „Европа“ није Дизниленд и да је потребно да се око сваке битне одлуке или става створи чврст политички и национални концензус до тада ће нам странци газдовати у нашој кући.

Извор: Печат