Тамо негде,

иза свега,

Душа и Судбина, гле,

бивају Једно.

У пространствима

где ничега појавног

 било није –

сем Једног Великог

 Духа Стварања –

 у ПраИскони,

на ПраПочелу,

тражиле су се Душа и Судбина

 кроз многе светове,

кроз многе животе,

не знајући да су Једно

одувек биле

и онда када још нигде

 нису биле.

И све бива само један Сан,

Дивотан Сан,

без почетка и свршетка;

Сан који Песник и будан сније,

 у Праскозорје

Неких Будућих Светова.

Тако наши снови,

које и будни,

на јави,

сневамо и снујемо,

 постају и бивају

наша Судбина,

наша Душа

и наш Пут.

Оно смо што сневамо,

каже Песник Белих Срба,

загледан у Језгро Звезданих Јата,

тамо негде,

иза свега.