Вечерње небо,

 румено и љубичасто,

понад јасика

снених у даљини;

и сетна песма

из поља, у сутон,

под пуним Месецом

што рујан

 изгрева.

Високо горе

 у модрим стенама;

где се њишу

борови вити;

дрхтури и трепти

јасна Вечерњача –

 као негда,

као некад давно,

у неким снима

које будан

 сневам.

У неким снима

које и сад снијем;

 као некад,

као негда давно;

опхрван тугом,

под пуним Месецом,

 над душом сетном

 вечно, будан,

 бдијем.