ТРИ СРПСКА ПУТА ДО КОНАЧНОГ

УЈЕДИЊЕЊА СВЕТА

Када су суседни народи интензивније кренули у освајање територије и поробљавање основног народа беле расе, ношени својом шизофренијом и снагом деструктивне, ђаволске стране људске личности, тадашњи предводник нашег народа добија Божанску српску визију на основу које приступа Божанској идеји уједињења света и међусобној толеранцији и мешању народа и раса. У својој Божанској визији уједињења он је видео своју улогу и улогу свога народа, тако да он као вођа треба да окупи једну трећину становништва и у војничком и номадском походу крене у сусрет другим народима и у генетско мешање са њима. Овај пут трајао је више десетина година све до поновног повратка у Бојку, прадомовину наших предака. То је био пут велике српске осмице који је почињао са Балкана, прелазио у Малу Азију, преко Голана и Арабијског Полуострва досезао до Индије, потом избијао на границе Кине а онда преко, Кашмира, Персије и Голанске Висоравни прелазио на Афрички Север Египта, Туниса, Либије и Марока одакле је преко Шпаније, Француске и Италије завршавао на Балкану, потпуно затварајући велику српску осмицу уједињења и генетског мешања народа.

У својој дугој историји, наш народ је у три наврата кретао у овај судбоносни поход. Сваки пут покушавајући Божанску визију хармоније и уједињења супротставити деструктивном, шизофреном и ђаволском принципу међусобног сатирања и уништавања цивилизација. У првом походу уједињења света Српски народ је предводио Нино Белов – „Бог Сербон“ и његова жена „Богиња Сербона“, творци и откровитељи Српске Божанске визије и Српског језичког и духовног принципа светог четворства и овоземаљске четвородимензионалности, и први носиоци крста са четири оцила.

Око две хиљаде година касније у поход мешања са другим расама и цивилизацијама наш народ је предводио Сербо Макаридов. Пут је водио готово истом трасом коју је прешао и Нино Белов. Целом трасом пута била је јасно уочљива генетска и језичка измешаност домаћег становништва са остатцима народа и војске из претходног Српског похода. Уместо сукоба, на многим местима, експедиција је дочекивана са добродошлицом уз истицање повезаности са претходним походом и свести о томе да после овог у будућности предстоји још један величанствени поход до коначног уједињења.

Трећи Српски поход коначног уједињења света предводио је Александар Велики, син Филипа Карановића (Македонског). Војска и народ су окупљени опет на истом простору као и у претходна два похода, понављајући већ уходану трасу преко Мале Азије, Индије, Кашмира Персије и Голана.

Повратком на Голан Александар је хтео да театрално прослави успешно окончану половину свога подухвата, пре него што потпуно затвори трећу српску осмицу. Овај несмотрени гест Александра је коштао главе а Српски народ више миленијумског ропства под мелеским окупаторима и губитка орјентације на божанском путу Истине и љубави. Грчка послуга у церемонији дочека Ујединитеља света износи пред Александра пун пехар отрованог вина које он са одушевљењем прихвата и испија после чега убрзо умире. Ово обезглављење у Српском народу ствара хаос и расуло. У паници се расипају по Малој Азији и Северу Африке и тамо остају све до данашњих дана срођени са домаћим Арапским становништвом. Мудри и стрпљиви арапски народи знају тајну страдања српског ујединитељског похода, такође знају за тајну плавооких и плавокосих арапа који су дубоко у души свесни свога српског порекла.

Мислиш ли да је без икаквог суштинског разлога плавооки Муамер Гадафи преклињао и молио шизофреног Алију Изетбеговића да муслимански део Српског народа не супротставља православној браћи. Гадафи је једини светски владар који је после сатанистичког бомбардовања Србије 1999. дао Српском народу неповратну и безусловну новчану помоћ за обнову земње. Тајну величанственог српског уједињења света знају и Јевреји. Научили су је из светих књига које су покрали из египатског светог храма приликом спектакуларног „бекства из дугогодишњег ропства“. Поред светих књига Јевреји су у овој пљачки украли заветни ковчег и низ других реликвија.

Свештеници религијског реда у старом Египту регрутовани су искључиво од припадника Српског народа и у књигама које су они стварали на свом материњем језику, била је до танчина разрађена идеја Божанског уједињења света и божанског уздизања људске душе. Тајна египатске цивилизације крије се у двојезичком кључу хијероглифског записа у коме пратеће, наизглед неважне шаре и бордуре откривају читаоцу у ком језичком коду треба да буде прочитан запис. Од фрагмената светих записа из светих Египатских књига, Јевреји су направили компилацију Библије и препоручили се свету као носиоци велике религијске идеје. Из егоистичких разлога смислили су и исценирали сукоб са Арапима да би себи приписали ореол прогнаних и страдалих и да би у привидном походу за безбеднијим стаништем, затворили круг треће српске осмице, пут коначног уједињења света, који је започео Александар Карановић. На овај пут један део Јеврејског народа креће из подручја где је Александар отрован, па затим преко Египта, Северне Африке, Гибралтара и Шпаније пролазе кроз садашњу Француску и Италију, а затим преко Сарајева, Београда и Скопја потпуно затварају круг Александрове осмице.

Понесени легендама о Српским походима уједињења света које су се вековима препричавале на путу велике српске осмице, и урођеном жељом за повратком у прадомовину један део остатака односно потомака српске војске и становништва из претходних похода, прикључивао се наредним Српским походима. Тако су се делимично заједно, а делимично са кашњењима и од више десетина година, враћали на Балкан. Један део походника поштовао је трасу велике српске осмице док се један део због нестрпљења упућивао краћим путем из правца Кашмира, заобилазећи Црно Море са северне стране па преко Карпата и Паноније стизао на Балкан. На простору Бојке затицали су свој матични народ са којим су се сједињавали, без икаквих потешкоћа препознајући језик, културу, топониме и комплетно подручје прадомовине. Из ових повратака, које бројчано нису представљале веће групе становника, историчари народа који претендују на освајање Балкана, развијају теорију о Великој сеоби Славена и њиховој окупацији овог простора. Ова теорија има само један једини циљ, а то је усађивање у свест Српског народа представе, да подручје Балкана није њихова домовина, да због тога и не треба да је бране, да ове просторе и треба да напусте, јер се њихова права домовина и налази тамо негде иза Карпата и Каспијског Мора. (На овој идеји, добрим делом темељила се и велика сеоба Срба предвођена Арсенијем Чарнојевићем, којом је преко триста хиљада Срба одведено у нестајање и потпуну асимилацију.) Неке српске етничке заједнице везале су се за простор на коме су се нашле, божанским напорима бранећи сопствени ентитет, попут Калача на истоку српске осмице или Баскијске заједнице на крајњем западу, који и дан-данас у језику којим говоре чувају преко 30% речи старосрпског језика.

Упоредо са остатцима српског народа из претходних похода, који се прикључују и Сербу Макаридову и Александру Карановићу, опчињени снагом Српске војске, њеном организацијом и добронамерношћу, из Индије креће и један број Цигана и расејавају се по трагу велике српске осмице. И дан данас највећа концентрација Цигана је управо на овом путу а то је Блиски Исток, Север Африке, Шпанија, Француска, Италија и Балкан. После монструозне погибије Александра Великог, Цигани застају у свом знатижељном походу и на простору Мале Азије и Перзије, остају све до велике Отоманске најезде на Европу. Тада се прикључују Турцима који их у свом освајачком походу користе за обављање најпрљавих послова и за извршавање најсвирепијих злочина, попут набијања на колац и разних других егзекуција и застрашивања освојених народа.

(Избор фрагмената из овог поглавља, сачинио приређивач и уредник СРБСКОГ ЖУРНАЛА)