Међународна конференција о безбедности у Минхену је показала: Русија све више губи значај за друге светске играче. Кривац за то је „револуција шкриљаца“.

Потпредседник САД Џозеф Бајден, који је отворио Међународну конференцију о безбедности, у Минхен није дошао да би објавио ново „рестартовање“.

 

У децембру 2011. године немачки дипломата у оставци Волфганг Ишингер, који је од 2008. године био на челу Минхенске међународне конференције о безбедности, упутио је Владимиру Путину предлог да наступи на конференцији 2012. године. Путин је на конференцији 2007. године био врло запажен одржавши познати „минхенски говор“, који је представљао једну од јарких епизода у ограђивању Русије од Запада, подсећа саговорник „Власти“, који је припремао прошлогодишњу конференцију. Ишингер је желео да покаже учесницима конференције каква ће бити спољна политика Русије после повратка Путина у Кремљ – у томе да ће он победити на мартовским председничким изборима на Западу више нико није сумњао. „Ишингер и цео организациони комитет су желели да виде Путина и да учине Русију главном темом конференције, – каже саговорник „Власти“. – До избора у САД преостајала је још година, односи снага у двојцу Обама – Ромни били су потпуно нејасни. Промена власти у Кини се тада чинила лаганом и предвидивом, зато што још није било „случаја Боа Силаја“. У Русији је било јасно само то да су почели друштвени протести и да ће бити Путин. А какав ће он бити кад се врати? Сви су покушавали да одгонетну, свима је то било занимљиво.“

Владимир Путин тада није отпутовао у Минхен. По речима неколико извора „Власти“ у Кремљу, будући председник се колебао, а одговорио га је главни саветник за спољну политику Јуриј Ушаков (тада је био заменик шефа апарата владе, сад је помоћник председника за спољну политику). „Било је јасно да ништа превише ново не можемо да кажемо. Путин не би рекао ништа помирљиво западњацима. А понављање истог минхенског говора пет година касније било би некако чудно. Зато није ни отишао,“ – објаснио је тада мотиве премијера и председничког кандидата извор у влади на високој дужности.

Овог пута је хедлајнер главног спољног политичког форума на свету, који се с правом назива Давосом за спољну политику и безбедност, био потпредседник САД Џозеф Бајден. Он је последњи пут био у Минхену 2009. године, убрзо после инаугурације Барака Обаме. Тада је његов говор запамћен, пре свега, по апелу да се „притисне дугме“ и изразу „рестартовање у односима с Русијом“ – овом реченицом је почела политика „рестартовања“ између Москве и Вашингтона („Власт“ је о резултатима политике писала у чланку „Стоп преговорима“ бр. 2 од 21. јануара 2013. године). „Нисам ни мислио да ће ствари отићи тако далеко,“ – Бајден се присећа свог говора од пре четири године. Он је изјавио да САД нису против тога да наставе нормализацију односа с Русијом, али је одмах упозорио: „Сједињене Државе никад неће признати независност Абхазије и Јужне Осетије“ и „неће пристати на то да поједине земље имају посебне сфере утицаја“. После набрајања списка несугласица постало је јасно да не треба очекивати никакво ново „рестартовање“: ту су се нашле и несугласице у вези са Сиријом, ширењем НАТО, реанимацијом Споразума о обичним оружаним снагама у Европи (СООСЕ), демократијом и правима човека РФ.

Најважнији чак није списак несугласица. Све оне (осим Сирије) постојале су и у време „рестартовања“. Много је занимљивије то што се фраза о спремности за нормализацију односа с Русијом чула на средини говора америчког потпредседника. А главни смисао говора Џоа Бајдена сводио се на нешто сасвим друго.  Потпредседник је допутовао у Минхен како би изјавио да је САД у условима раста моћи азијских држава (а пре свега Кине) крајње потребна подршка европских партнера. И да окретање према Азији, које је Вашингтон већ најавио као магистрални правац у спољној политици (в. чланак „Азијски покус“ у листу „Власти“ бр. 1 од 14. јануара 2013. године) неће бити на уштрб евроатлантских односа.

„Сви су очекивали Бајденов говор. А чути Путина или Медведева овог пута није тако занимљиво. Сасвим је јасно и предвидиво оно што ће рећи ваши лидери. Колико је важно оно што они говоре? Много мање него раније,“ каже у закључку један од западних учесника на високој дужности.

Министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров у Минхену је дао предност разговору с колегама-министрима, а не с обичним стручњацима, дипломатама и обавештајцима

 

Русија је на овогодишњој минхенској конференцији заиста играла крајње скромну улогу, иако су свих претходних година (Минханска конференција пуни 50 година 2014. године) односи с Москвом традиционално били једна од главних тема. Објашњење овог феномена може се наћи у програму конференције. Планарна седница првог дана конференције најављена је као „Неочекиване резерве гаса и нафте у Америци: променљива геополитика енергената“. Дискусију је модерирао председник Cambridge Energy Research Associates Денијел Ергин (в. материјал „Аутора на вешала!“). Комесар за енергетику Гинтер Етингер, министар економије Немачке Филип Реслер, председник савета директора Royal Dutch Shell Јорма Олила и специјални представник Стејт департмента САД за питања међународне енергетике Карлос Паскал, говорили су о утицају „револуције шкриљаца“ на економију ЕУ и геополитику.

Сви су они на различите начине рекли да ће улога традиционалних испоручилаца енергената стално опадати, а касније ће пропорционално развоју технологија за вађење „гаса од шкриљаца“ они моћи да раде и у самој Европи. А главна последица за русију јесте то што ће удео „Гаспрома“ на европском тржишту енергената падати, а цена гаса ће све више зависити од уговора на берзи.

С овом логиком је морао да се сложи и министар енергетике РФ Александар Новак, који је говорио на седници. Иако су пре тога дуго година руске власти (а посебно топ-менаџери „Гаспрома“) „револуцију шкриљаца“ називале „Голивудом“ и „великом PR-реакцијом“, Новак је овог пута био принуђен да призна сву озбиљност ситуације. Након што САД обезбеде себи гас, токови компримованог природног гаса (КПГ) с Блиског истока ће кренути у Европу битно снизивши улогу „Гаспрома“. „Како на тржишту нафте, тако и на тржишту природног гаса очекујемо битно повећање конкуренције, појаву нових испоручилаца и ширу диверзификацију испорука,“ – признао је Новак.

Одговор Москве на ове тенденције ће, по речима министра, бити двојак. С једне стране, Александар Новак је обећао да ће активније ићи у Азију. Ипак, слушаоци су ове тврдње примили с једва скривеним подсмехом. О развоју источног тржишта Москва активно говори од средине 2000-их, али док на свету као печурке расту фабрике за компримовање гаса и КПГ терминали Русија може да се похвали само фабриком на Сахалину и цевоводом „Источни Сибир – Тихи океан“, који је потукао све рекорде у овој привредној грани кад су у питању трошкови изградње.

Други део руског одговора представља активна PR-кампања за позиционирање Москве као поузданог испоручиоца угљоводоника. «У случају наглих и непредвиђених скокова потражње природног гаса у Европи: без обзира да ли ће то бити због екстремних временских услова, техногених несрећа или терористичке активности, као у недавном случају с Алжиром, само је Русија у стању и спремна да наступи као испоручилац «последње инстанце» у потпуности задовољавајући потражњу потрошача,» – изјавио је Александар Новак.

Истина, после неколико епизода «гасних ратова» у којима је учествовао «Гаспром» и замрзавања половине Источне Европе у току зиме 2009. године, којег се сви сећамо, а које се десило због свађе између Москве и Кијева, према сличним изјавама се у ЕУ односе без посебног ентузијазма. «У годинама које су протекле од последњег «гасног рата» Европљани су активно градили КПГ-терминале и цевоводе унутар Европе, који ће омогућити пребацивање гаса из једне земље у другу. Кад се гасни прстен затвори, неће више бити земаља које зависе од нас 100%,» – жали саговорник «Власти» у руској делегацији.

„Тему „револуције шкриљаца“ су неки од почетка хтели да учине основном,“ каже један од организатора. – Ова прича мења сав распоред. Америка постаје енергетски независна и има мање стимуланса да се занима за Блиски исток и спољни свет уопште. Европа постаје заштићенија, пошто се појављује избор различитих испоручилаца, плус могућност да се одрекне скупих идеологизованих пројеката попут Nabucco. А земље које производе ресурсе имају о чему да размишљају.“

Кључна седница, у многоме посвећена Русији, била је дискусија о будућем систему безбедности у Евро-Атлантику. На њој је Москву представљао министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров – давнашњи гост Минхенске конференције. Говор Лаврова се показао као сасвим традиционалан: он је прво рекао да Русија жели да види јединствен и неподељен простор евроатлантске безбедности од Ванкувера до Владивостока, а затим је почео да прекорева Запад због „уско блоковских ставова“. Списак противречности по верзији Сергеја Лаврова се скоро у потпуности поклопио с оним што је недуго пре њега са исте сцене говорио Џо Бајден: ситуација на Блиском истоку и питање о праву мешања у послове суверених држава, ПРО, ширење НАТО и реанимација СООСЕ. Осим тога, руски министар је поменуо реформу ОБСЕ, која по мишљењу Москве, у последње време превише пажње посвећује тематици људских права.

 

Ипак, није постигнут посебан дијалог с учесницима седнице. Министар иностраних послова Немачке Гидо Вестервеле, врховни представник ЕУ за питања спољне политике Кетрин Ештон и генерални секретар НАТО Андрес Фог Расмусен који су говорили у оквиру дискусије, нису противречили једни другима и пристојно су говорили да се с Русијом треба дружити и да њено мишљење обавезно треба пажљиво саслушати. Уосталом, на основу њихових речи било је јасно да су постојећим системом безбедности у Европи, у чијем центру се налази НАТО у принципу сви задовољни и да немају намеру да га нешто посебно мењају. Криза у вези с изласком Русије из СООСЕ која се на почетку чинила супер важном, показала је: Европа може мирно да живи и без овог споразума који је наследила из хладног рата.

У кулоарима су учесници конференције били још опуштенији. На питања о Русији и евентуалним конфликтима с Москвом (на пример, давнашњом претњом од претње да ће комплекси „Искандер“ бити лоцирани у Калињинградској области у одговор на развој америчке ПРО) већина учесника на конференцији које је „Власт“ анкетирала реаговали су мирно. По речима војних дипломата, чак и ако Русија лоцира ове системе, то ће бити непријатно, али сви тачно знају да то неће представљати опасност по Европу, зато што нико не намерава да ратује против Русије. Забринутост су изражавали само представници три балтичке земље.

Дуго времена један од најважнијих аргумената о потреби дијалога с Русијом представљала је ситуација на Блиском и Средњем истоку, пре свега око Авганистана и Ирана. Међутим, ова година је показала да је Русија и овде осталом свету све мање потребна. „Авганистан уопште није најављен као тема на конференцији, што је јасно. Војну кампању треба завршити што је могуће пре и заборавити, – каже војно лице на високој дужности једне од земаља НАТО, које учествују у операцији. – Војску ћемо извести, имовину ћемо извести, а даље је ствар политичара.“ Тако да тема руског транзита постаје све мање актуелна. По речима саговорника „Власти“ у МИП РФ, у последње време руске дипломате све чешће питају колеге из земаља НАТО да ли намеравају да препусте Русији да вади кестење из ватре. „Ови оклевају, а затим признају: „Нешто слично,“ – жале се Руси. Ипак, Москва не може да утиче на ситуацију.

Улога Русије у иранској теми је такође постала много мање запажена него у време првог мандата Барака Обаме – у протекле две године Москва је у Савету безбедности УН већ подржала санкције које сад делују против Ирана. А што се тиче одлуке у вези с евентуалном војном операцијом против Техерана, коју може да изврши Иразел, министар одбране Израела Ехуд Барак који је говорио на конференцији директно је изјавио да је његова земља спремна да ради самостално, не осврћући се на друге партнере.

Тема Сирије је засебна, Запад захтева помоћ у доношењу строге резолуције Савета безбедности УН према режиму председника Башара Асада. Судећи по дискусијама у Минхену, управо став о Сирији је чињеница везана за Русију која највише занима свет око ње. Међутим, и овде, чини се од става Москве ни из далека не зависи све. Изгубивши наду у очекивању одлуке од Савета безбедности, присталице сиријске оружане опозиције помажу јој заобилазећи ОУН. Министар иностраних послова Катара Хамад бин Џабер ал-Тени, шеф турске дипломатије Ахмет Давутоглу и бивши шеф саудовске обавештајне службе Турски ал-Фејсал који су говорили на дискусији, изјавили су да ће њихове земље деловати по сопственом програму. Ал-Тани није јавно признао да Катар снабдева побуњенике оружјем, али је рекао да одобрава наоружавање Асадових противника. Турки ал-Фесјал је чак изјавио да светска заједница што пре треба да достави побуњеницима протитенковску муницију и зенитно оруђе како би изједначила шансе у грађанском рату, а од доспевања у руке терориста ово оружје се може заштитити ако се „јасно зна који су лоши момци, а ко су добри“.

Постепено опадање интересовања за Русију у кулоарима су истицали сви учесници Минхенске конференције. Уосталом, сама Русија на исти начин узвраћа светској заједници. Кључне манифестације конференције нису јавне дискусије, већ два затворена пријема на којима људи, који учествују у доношењу одлука у области безбедности у кључним земљама света, као и њихови консултанти, могу мирно да дискутују за чашом вина или криглом пива – управо због ових разговора сви долазе у Минхен.

Руски учесници у овим неформалним разговорима су вероватно били најмање активна делагација – на пријемима су примећени само стручњаци као руководилац Московског центра Карнеги Дмитриј Трењин, бивши министар иностраних послвоа Игор Иванов и шеф ИНСОР Игор Јургенс. Министар Лавров по традицији игнорише журке (иако његове западне колеге нису гадљиве кад су  у питању неформални разговори). „Традицију је започео још Сергеј Иванов док је био вице-премијер за ОПК. Он је редовно путовао у Минхен, а за време сличних окупљања је руске учеснике окупљао засебно у ресторанчићу, – каже један од чланова руске делегације. – А кад је после рата с Русијом овамо почео да долази Сакашвили, намерно нису долазили – да се не сретну с њим на истом пријему.“

Иако овог пута никаквог Сакашвилија у Минхену није било, чиновници су се понашали апсолутно исто и тада. Чак и оне дипломате којима би било занимљиво да разговарају с западним колегама у неформалној атмосфери (посебно војним лицима и представницима обавештајне службе) били су приморани да се повинују бирократској логици и да свуда прате руководиоце. Због тога се „јавном дипломатијом“ с руске стране нису бавили чиновници, већ стручњаци.

Зато су све остале делегације из нових центара снага, којима је у Минхену први пут била посвећена посебна дискусија (ради се о Индији, Кину и Бразилу, Русија није имала представника) искористиле све могућности да успоставе везе с западним колегама. И сви учесници су показали велико интересовање за њих. Није чудо што по подацима „Власти“ организатори као главну тему следеће конференције желе да истакну напредовање Кине и да на отварање позову генералног секретара Комунистичке партије Кине и будућег председника КНР Си Ђинпинга.

Александар Габујев, Минхен

Извор: Русија.рс