(ПРЕУЗЕТО ИЗ АКАШЕ БЕЛИХ БОГОВА ВЕДСРБА)

 

Вечност пребива у Времену.

Време није у Вечности.

У Вечности нема Времена.

Тренутак је Суштаство Вечности.

Тренутак није Време!

Бескрајно Време не може бити Вечност; Бескрајно Време јесте, ипак, само Време!

Реч обједињује Време и Вечност.

Реч надилази Време и прелази у Вечност.

Испод Речи пребива Време; изнад Речи обитава Вечност.

Потка Речи јесте Дејство Светлости.

Основа Речи јесте Чиста Светлост.

Корен Речи јесте Звук свих звукова; Глас свих гласова.

С ону страну Речи налази се Не-Реч; Тишина свих тишина; Мук свих мукова.

Не-Реч је покренула Реч.

Не-Реч, испуњена Тишином, морала је праснути у Реч.

Прасак свих прасака јесте Прасак Не-Речи.

Прасак Не-Речи догодио се у Суштаству још Нерођене Речи.

Када је Праснула Не-Реч, тада је, у Трену –

 Све Постало!

Тај Тренутак свих тренутака бејаше Вечност.

Вечност је друго име за Тренутак свих тренутака.

Вечност се ничим не може мерити!

Зато што Вечности нема нити у Времену нити у Простору.

А Оно чега нема ни у Времену ни у Простору, бива неизмерљиво; јер се нема чиме поредити нити мерити!

Први који је изговорио Реч свих речи, био је Сам Створитељ.

Сам Створитељ јесте Реч свих речи!

Из Створитељеве Речи свих речи, постали су Богови.

А потом Богови створише Човека Суштог!

Сушти Човек бејаше Чиста Светлост.

Чиста Светлост нарасташе и умножаваше Саму Себе.

Потка Чисте Светлости јесте Милост.

Основа Чисте Светлости јесте Љубав.

Милост и Љубав одржавају сва Бића, све Светове.

Милост и Љубав јесу Дејство Светлости.

Дејство Светлости јесте Невидљиво Коло Сварогово

 што се простире иза Видљивог Кола Свароговог.

Јер, иза свега Видиљивог, гле, обитава (Све-То!) посве исто –

Невидљиво!