Према једном Тајном Учењу ВедСрба, Човек је, по Науму и Промислу Створитеља, требало да буде Божанство.

По том Учењу, Човек је и створен зато да би био СуТворац са Творцем, СаСтворитељ са Створитељем.

Нама је данас, оваквима кави јесмо, тешко и да појмимо, да је Човек створен (и рођен!), да би био Један од Бесмртних Богова!

Ми смо се, кроз многе нараштаје, толико удаљили од Првобитне Намере и Замисли Створитељеве, да нам ово Древно Предање, у овоме часу, звучи као најчудноватија бајка!

Али, ако се узнесемо у Поље Беле Сварге, и ако заронимо у своје Унутарње Суштаство, схватићемо и освестити, да ово Предање, истовремено, и скрива и открива највећу Истину (Истину сачувану, кроз стотину и осам векова, у Језику и Писму ВедСрба ПраАријеваца).

Потрудите се, у тренуцима дубоког тиховања, да из својега Унутарњег Бића, сагледавате и сазерцавате Човека; односно, да сагледавате и сазерцавате Суштог  Себе!

Открићете чудесне, неисказиве и неописиве моћи, духовне и умне моћи, које поседујете!

Схватићете и освестити, потом, да сте кадри и обдарени да чудеса чините; да имате Дарове Духа Стварања који превазилазе и надилазе свеколико ваше окружење, као и саму вашу Природу; дакле, имате Дарове од Створитеља који превазилазе и надилазе све појавно и видљиво у свим појавним и видљивим световима!

Што значи, да је свако од вас (свако од нас!), рођен за Божанство.

Рођени смо да будемо Богови!

 Наравно, под једним јединим условом: да будемо (требало је да будемо!) Богови, али само (и једино!) у Заједништву са Створитељем!

Застанимо овде, на час, да бисмо разјаснили једно суштаствено питање, које јесте и бива питање свих наших питања.

Зашто нисмо постали Богови?

Ако је већ била таква Замисао Створитеља – зашто, онда, нисмо постали Богови?!

Одговор је: Наша сумња и невера јесте узроком, штавише, и пра-узроком, неостварења, неиспуњења Створитељеве Замисли и Намере.

Ми смо својом сумњом и невером (а и неповерењем!), осујетили сами себе!

Нисмо поверовали, и нисмо веровали Створитељу, да смо створени (и рођени!) за Божанства у Њему и са Њим Суштим.

Поверовали смо Тамној Страни Нашега Бића (а то јесте наша Сенка!), да можемо бити Боговима изван Заједништва са Створитељем; илити: поверовали смо да ћемо бити себичним и саможивим; сујетним и таштим и гордим Боговима, удаљивши се од Створитеља и Закона, од Светлости и Живота.

Још нешто да разјаснимо.

Наши су Велики Преци, уистини, били Богови!

Богови од којих су постали ВедСрби, Бели Срби!

Наши Древни били су Божанства!

Сумња и невера родила се много доцније, у наших Предака које не можемо назвати Великим!

Од тога часа, почиње наша Повесница.

Наша Повесница јесте приповест и приповедање о нашим лутањима.

Значи, тренутак када смо престали да живимо у Заједништву са Створитељем јесте Почетак Наше Историје, Наше Повеснице!

Све оно после тога, већ и сами знате.

Ово што вама предајем, сада и овде, у песничкој приповести, преузето је из Акаше Белих Богова.