(Владану Пантелићу, ВедСрбу из ПраТијаније)

 

 

Ако живимо Овај Тренутак, Вечно Сада, онда између нас и наших Божанских Предака не постоји Временска Провалија, не постоји Време мерено вековима и тисућама година.

Овај Тренутак јесте Вечност.

Вечност је Одсуство (Укидање, Потирање) Времена!

У нашем Унутарњем Човеку нема Времена; наше Унутарње Суштаство не испуњава Време, већ

Не-Време, Временска Празнина; наше је Унутање Биће усаображено са Језгром Звезданих Јата, са Језгром

Пра-Живота.

Божје, Створитељево Срце јесте Потка и Основа Свеколиког Живота, СвеЖивота.

ПраЗаметак Живота јесте Велико Срце Стварања, Срце Створитеља.

ПраЗаметак у Материци Велике Мајке пројављује се у виду мајушног срца.

И у Материци Земаљске Мајке ПраЗаметак Живота има обличје срца.

Срце је Средиште Бића.

Срце управља Главом; Срце управља Мозгом.

Срце осећа и мисли преко Мозга.

Мозак је божанска испостава Срца.

Најдубље стваралачке мисли извиру из Срца, па их Срце, потом, упућује Мозгу, да би се, на концу, из Мозга низвеле у Свет као Уметничко Дело.

Постоје мисли Главе, и постоје мисли Срца.

Мисли Главе користе нам у овом приземном, свагдањем земаљскоме животу (то је она нестваралачка умност и разумност, нестваралачко мишљење и расуђивање), док мисли Срца бивају Божанско Дејство што се обликује у чудесна, тајновита и тајинствена, Стваралачка и Уметничка Дела.

Велики Посвећеници нису мислили Главом, већ Срцем.

Тесла ништа није створио размишљајући Главом; сва Његова Дела јесу сневајућа промишљања Његова Срца.

Зато Људи Главе никада неће схватати и разумевати Човека Срца.

Човек Срца јесте вечита и вечна Тајна за Људе Срца.

Тако је бивало од ПраИскони.

Тако ће вавек бивати.

Све полази из Срца, и све се у Срце враћа.

То је Кружни Пут Светлости; то је Коло Сварогово.