пише: Миша Матић

 

Пет векова и још један фртаљ века, требало је Србији да се ослободи Турске власти. Толики период је завет Косовских страдалника кружио кроз српски народ. У својим срцима Срби су славили јунаштво у поразу и витештво у победама из доба своја два цара и 10 краљева. 500 годишњица Косовког пораза прослављена је у делу Србије која је до те 1889. године ослобођена и 7 година пре тога, дигнута на ниво краљевине.

Славио се пораз! Славило се и витештво и јунаштво, које је толике године српског бездржавља преносио народ који је за разлику од државе опстајао под Аграјанима. Народ је своје спасење нашао у поразу. Држава није. Тај Косовски пораз и пад под Отоманску империју Србима по први пут доноси одвајање цркве од државе. Српска Црква је опстала, као и народ, а држава, као народна творевина сачувана у завету и успомени од стране њеног творца – српског народа. Агарјани су убили тело, али душу нису. Времена су се променила. Да ли су се и основни постулати српског битисања променили? Срби су поражени пре 70 година. Србима је пре толико времена поново одвојена црква од државе, срби своје изоде славе као победнике над сопственим народом. Ови победници, за разлику од Турака, не убијају тело, они мрцваре душу Српског народа. Пеку је, лагано, на ватри, желећи да она испари, као што је желео и Синан паша, спаљујући тело Светог Саве на Врачару.  Непријатељи Срба имају исте жеље, али различите методе. Уче се на грешкама предходника, који нису успели да умире јуначки и витешки дух Српског завета који славио пораз како би стигао до победе. Свако српско страдање и војевање имало је своје јунаке, који су своја имена уткали и њима ширили Завет о слободи српског народа, српске вере и српске државе, српског духа и српског тела. Од Милоша ОбилићаТоплице Милана и Косанчић Ивана, са Светим кнезом Лазаромна челу, али и са Вуком Бранковићем као њиховим антиподом, слављена су имена поражених у Косовском боју.

     Јуначки гине Васа Чарапић, Змај од Авале, Белопотачанин, ослобађајући Београд, а истом храброшћу гине и војвода Стеван Синђелић не предајући се непријатељу и не признајући пораз у боју на Чегру. Ништа мање нису значајни подвизи војводе Танкосића или Сање Живановића. И српско свештенство је узимало учешћа у јуначким и витешким победама и поразима које нам је донео наш Српски завет. У вечити помјаник српских јунака уписана су имена светог Теодора Вршачког, ђакона Авакума, попа Луке Лазаревића, владике Јосифа Цвијовића… Није се тело могло одвојити од душе, упркос снази највећих сила тих времена.

      Било је кроз време и нових Бранковића, али њихових имена има само у заборавнику Срба и понекад и понегде у инспирацији српских крвника. Међу Србима, таквима није било места, ни у телу ни у души народној. Све до појаве новог агарјанства, која час мачем раздваја, час злом и издајом спаја душу и тело народно. Разне су нове методе нових агрјана, али им је циљ исти, као и онима од пре 6 и фртаљ векова. Да душе српске нестане, а да оно што у телу остане, постане њихово послушничко робље које ће се за дуг период умирити и неће представљати опасност по њихове злокобне науме. Применили су обратну тактику. Србима су оставили државу, најскараднију у историј. Срба, која гази по Српском завету, по јунаштву и витештву, по српској цркви и вери… Остало је болесно тело са згаженом душом. Срби се терају да као победнике славе своје изроде, да величају братоубице… да 29. новембра, уместо рођења Стевана Синђелића  славе Авној из Брозовог Јајца и дан смрти Марије Терезије, да уместо Ивањдана, славе Жикицу Шпанца, убицу жандарма Браковића и Лончара, да славе манитог Саву Ковачевића, који поби 14 својих сродника уместо Светог Саве…… Славили су Срби те победе над самим собом. Није спас Срба у слави скарадних победа које одишу нечовештвом, које смрде издајом и лажним бунтовништвом.      Спас је у слави пораза који има душу јунака и виетзова, јер само та слава може довести до нове победе. Са крвницима на челу, Србија може бити само Пијемонт пропасти, а са јунацима и витезовима Пијемонт поновног Васксрња. Кажу да се у нови препород мора и са Брозовим сатанистима. Наводно су се покајали, па би сад опет да покајани јашу ка српској апокалипси, после које ће се опет покајати и постати поново главни џелати српске душе. Православним комунистима, марксистичким четницима, четизанима, комуњарама, српским удбашима и осталој, с коца и конопца покупљениј багри нема места у Српском завету. Ко мисли да се са њима саставља остаће без душе, онако као што ни памети нема. Док у Српски завет не уђу Јелова Гора и Босанска Голгота као појмови јуначког  витешког помјаника Срба, нема нам ни нове победе. Док еталон српског јунаштва не постану српски мученици и страдалници под комуно – бољшевичко – англоамериканским злочинима нема новог српског препорода.

Кажу да је било и Срба међу комуњарама. Јесте, али то су Бранковићи овога времена. То су они који истичу лажну мудрост Вука Бранковића над херојством његовог таста светог кнеза Лазара. То су они који се држе Брнаковићевог завета уместо Лазаревог. То су они који су у својим редовима имали Саву Ковачевића, а не Светог Саву. То су они који су се сетили да ће остати уписани у српски заборавник, као слуге агарјана, па сад брже боље журе да се упишу на страну где њихова дела неће бити заборављена, а да са нових позиција и даље вређају српску црву и веру, као док су водили комунистичке комитета и пљачкали српски народ, српску цркву и српску државу. Са њима се не може, колико год да тврде да су такви незаобилазан фактор у сваком догађању. Докле год било и то да су присутни у сваком сегменту друштва које врло успешно обесмишљавају већ 7 деценија, њима је место на маргини тог друштва, одакле су и довучени и где ће бити изгоњени, иначе ћемо њиховим обесмишљавањем доћи до историјског апсурда, да је српски народ опстао без државе, а нестао уз помоћ државе коју је јунаштвом и витештвом из пепела од сопствене крви створио.

 

Београд 19. фебруар 2013.