Снези копне по косама горја –

 крећу пролетње воде!

Облаци зелени, румени, пурпурни – и сенке облака по светлим горама!

Миришу снези, миришу воде, миришу горе под снежним венцима; и пробуђен живот креће пут светлости, с дахом и мирисом, уз свирале ветра.

Тамо, однекуд, из даљине; тамо, однекуд, из дубине –

 понад векова у тишини, подно вечности у празнини –

 озарује ме, и надахњује, милост и радост Створитеља, лепота и љубав Велике Мајке.

Снези копне по косама горја –

 крећу пролетње воде!

Високо горе, у небу од пурпура, кликће јато ждралова белих, уз пој и пев ветра над водама, уз бубње и свирале вилин-певача.