Свест је најпресуднија за судбину човека.

Човек се од човека разликује по свести.

На којему је животном и духовном ступњу сушти човек, то се према свести одређује; то се у светлу свести и свесности препознаје.

Из свести происходе мисли, осећања, речи и дела; из свести проиходи свеобухватна, потпуна, заокружена и слојевита личност.

Свест и светлост, не само што имају заједнички словни корен, него и заједничку звучну, појмовну, значењску,  смислену и онострану потку.

Суштаство свести јесте светлост, али унутарња, тајинствена и невидљива –

божанска светлост!

Свест у човека није од човека, већ од Бога; свест у човека јесте присуство Бога у човеку.

Све друго у човека јесте од човека, само је свест – потпис и печат Створитељев!

Како човек мисли и размишља, како осећа и појима, како се испољава и понаша, како снева и ствара – све то одређује свест.

И заиста, као што већ рекох, човек има своје мисли и замисли, има свој ум и разум, има своје осећаје и осећања, има своје речи и дела, има своју поетику и свој поглед на свет, али свест –

свест нема своју!

Према једном древном, тајном и тајинственом, ведсрбском учењу, управо свест предодређује животни пут човека, одређује и преодређује његову усудбу, његову судбину, његове животне токове и његово онострано путовање пространствима духовних светова.

Када се човек посвети проширењу свести у вечноме пољу свесности; када се посвети освешћивању свести и узношењу на божански ступањ самосвести, тада је он надишао и превазишао

узрочно-последични закон (који се зове карма илити усудба) на духовној лествици непрестаног узрастања, све до непојмљивог и надискуственог сједињења са Створитељем.