Карактеристична поздрављања код нашег народа су љубљење са три пољупца у образ, и поздрављање испруженом десном руком у вис са три раширена прста. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе заветни дух части Српства.

Љубљење у образ три пута се најчешће чини када се драге особе дуже време нису виделе и приликом честитања некоме за нешто вредно, успешно и лепо у животу. Осново и разумевање значења оваквог поздрављања и честитања у хришћанском смислу представља међусобно прославање Светог Тројства, посвећујући сваком по један пољубац: Оцу, Сину и Светом Духу.
Међутим, поред наведеног објашњења, постоји и друго по духу веома слично али мање познато значење које у себи ниси поруке, лепоту, дух и завете националне части. Оно гласи:
„Када се дуже времена нису видели,
Срби се љубе три пута.
Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.
Срби се љубе три пута:
у име живота,
у име смрти,
и у име части.“

Ради потпунијег разумевања оваквог поздрављања, треба имати у виду да се код многих народа образ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у образ има посебан смисао. Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека. Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као јуначка, али свакао не као морална смрт. Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување личне, полне, службене и националне части с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.
Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за ранији поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Ипак, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама.

Оно што је ипак значајно и треба имати у виду је следеће. Наиме, поздрав са три прста симболично представља крст. Он је као религијски симбол познат код наших предака још у прехришћанском периоду. Преузет у хришћанству, крст је добио ново и више значење у религијском, односно духовно-етичком смислу. Уколико желимо да са прстима покажемо крст, онда га управо и најједноставније показујемо са три раширена прста, што наравно није спорно и сасвим је природно. Тако је подигнута рука са три раширена прста уједно поздрав са знаком и симболиком крста, и поздрав Тројству јер су сви прсти „извиру и спајају се у јединству шаке“ ако се тако може посматрати јединство Тројства било у хришћанском било у предачком духу вере.
У хришћанском духу оно се изражава у име Оца, Сина и Светог Духа. Тада су палац, кажипрст у велики прст састављени, представаљајући Јединство Тројства, и са састављена три прста се Срби крсте; односно осењују (очашћују) се крстом.
Из предачке вере, Тројство је било оличено између осталог и у три врховна бога Световида (Вида), Перуна и Дабога (Дајбога), потом у три религијска поимања света кроз „Свет НАВ“, „Свет ЈАВ“ и „Свет ПРАВ“, те у три посвећености бога Вида (херојског родоначелника српског народа) – бога обиља, светлости и јунаштва, односно рата, итд. Све то наводи на закључак да се код наших давних предака кроз симблику Крста и Тројства у три раширена вршио поздрав Пантеону српских врховних богова, али и богу Виду и религијском поимању света.
Када је већ споменут бог Вид, неопходно је бар нешто рећи о Видовдану. Видов-дан се славио великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи у години. То је 15. јуни по старом, односно 28. јуни по новом календару. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, што није случајно, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере.
Тако је ова наша најзначајнија и најтежа битка, поред њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, важна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ који је био снажан у средњем веку, у одређеном степену се сачувао и интензивирао уочи Првог, али и Другог српског устанка.
Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело Паје Јовановића (и припада категорији слика историјске композиције попут слике Уроша Предића Косовка девојка), на њој су јасно и изванредно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који се заједно са попом заклињу на верност са подигнута три састављена прста. Позади њих је црква брвнара што директно указује на православну веру.
С друге стране, на десној половини слике, виде се устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст – најважније свето дрво из старе вере, симбол бога Перуна (бога грома, реда и поретка, бога Правде). Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који у истом циљу народног ослобођења исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе са јуначким видовданским култом бога Вида – херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом Милош Обилић као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа предачке, него што је представник светог ратника хришћанске вере. Иста је ситуација са породицом Југовића.

Уз споменуту слику, треба напоменути још следећи податак, а односи се на оригиналну фотографију са Марковог трга у Загребу када се народ у великој маси окупио да види, чује и поздрави краља Александра по објављивању прогласа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. На тој слици се види да народ у високом проценту (око 60%) поздравља краља и тај чин са три подигнута и раширена прста десне руке. Уколико неко сматра да су то Хрвати а не Срби (што ипак нема основа), те да се налазе и друге слике Хрвата где се и они као усташе заклињу или поздрављају са три раширена прста с обзиром да постоје фотографије и чак филмски записи, онда се мора имати у виду да су Хрвати пореклом Словени, или су у највећем броју покатоличени Срби. Тако је делом и њима овај поздрав остао као траг претходних поколења, односно наших заједничких предака. Међутим, када су Хрвати схватили да је то поздрав из старе наше предачке вере, никада више се нису тако поздрављали. Уз претходно мора се имати у виду да је на пример Руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године написао о својој посети Загребу и ово: „Дошао сам у столицу покатоличеног Српства“.

Следећи пример је такође евидентан, мада је био редак у Краљевско српској војсци. Тако се на слици на којој је приказано полагање заклетве официра београдског гарнизона (где су били присутни принц Ђорђе са министром војним Зечевићем), у првом реду у централном делу, види један од официра који се не заклиње као већина са три састављена, већ са три раширена прста десне руке.

Из свега наведеног, подигнута десна рука благо према небу са три раширена прста је изванредан спој исконског поздрава пантеону српских врховних богова и херојском родоначелнику српског народа Богу Виду, те општем свету подељеном у три повезане целине, с једне, и Христу, односно Светом Тројству и „Небесној Србији“ с друге стране.
Срби се у принципу појединачно, односно лично међусобно никада овако не поздрављају, или ако се то и чини, онда је то веома ретко. Овај поздрав се најчешће јавља када су људи на неком значајном скупу, спортским сусретима, митингу и слављу или при другом прикладном, значајном и свечаном поводу, и када се жели на препознатљив начин исказати јасан понос и вера у снагу и трајање нашег народа. Подсетимо се само да смо тај поздрав веома често видели код наших спортиста, посебно златних кошаркаша на европским и светским првенствима, затим код народа и војске Републике Српске Крајине и Републике Српске, али и наших војника током и након агресије НАТО на СРЈ. Поред тога, видимо га све чешће и на бројним спортским манифестацијама, другим прославама и значајним догађајима, па чак и код појединих наших политичара и јавних личности када на тај начин јавно изражавају своју радост и подршку у прикладним приликама.

Међутим, уколико се и даље жели упорно и неоправдано не само негирати већ и обезвређивати на пример: лепота, вредности и дух старе вере наших предака (јер је важније знати грчку и сваку другу митологију осим српске); те чињенице да се упорно оспорава наше Винчанско писмо, односно Србица (које постоји идентификовано на 74 локације јужно од Саве и Дунава); или обезвређивати наше старо мерење времена почето 5508 година пре Христа а доказано у свим нашим средњовековним документима попут, на пример записа Светог Сава где стоји: „У лето, 6708 месеца фебруара у 13 дан к вечном преложи се блаженству наш отац Симеон, заветом оставив манастир овај на мени.“ (И деспот Стефан Лазаревић је записао да се Косовска битка „случила 6897 лета“ а цар Душан је записао у Законику да се „венчао за цара у лето 6854, месеца априла…“) Треба напоменути и чињеницу да је Скадар био најстарија и најдужа српска престоница која трајала 625 година и то од 492. до 1117. године; итд. Имајући напред наведен о у виду, онда и није случајно да се упорно и са разних страна НЕГИРА ЛЕПО, ЈЕДИНСТВЕНО И ЈАСНО ПРЕПОЗНАТЉИВО и све чешће присутно српско поздрављање са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА ДЕСНЕ РУКЕ.

Коначно, иако се овај поздрав приписује Српском покрету обнове и често оспорава као наш јасно препознатљив национални поздрав, некако постаје СВЕ УВЕРЉИВИЈЕ да он заиста јесте управо ово друго И НЕ ТРЕБА ГА НЕГИРАТИ.

Дакле, уз споменуто српско љубљење у образ три пута, оно што је ипак најважније је упрво то да је овај поздрав постао наш ПРЕПОЗНАТЉИВ НАЦИОНАЛНИ БРЕНД.

ОН ЈАСНО ИСТИЧЕ ДУБОКИ КУЛТУРОЛОШКИ, ДУХОВНИ, ЕТИЧКИ И МОРАЛНИ КОД СРПСТВА КАКО ПО ДУХУ ПРЕДАЊА ИЗ ПРЕДАЧКЕ, ТАКО И ПО ДУХУ ЗАВЕТА СРПСТВА ИЗ ХРИШЋШАНСКЕ ВЕРЕ.

Пуковник Др Раде С. Н. Рајић