Песникињи Б. Д.

у часу буђења пролећа

и божанских душа.

 

 

После разговора са Песникињом из Ужица, једном дивном посвећеницом, мени се у трену разјаснише и разбистрише пространства, која су ми неко време била у тајинственој плаветно-зелено-руменој измаглици сутона вечерњег.

То је оно праисконо прозрачно песничко надахнуће, нека песничка тајинствена слутња, неко песничко тајновито, снолико и тајносано предосећање, буђење, појимање и сазнање, кад знаш, а још не знаш да знаш; па из тог још неосвешћеног знања происходи вера која ти казује да је све управо онако како си и наслућивао у својим песничким сновиђењима.

После разговора, или можда још и за самога разговора, у трену се обретох у Акаши, у Срцу Сварге, и видех, јасно видех, како из дубине звезданих јата, наилазе душе наших Великих Предака попут ројева свитаца, у јатима, али не ни из Прошлости нити из Будућности, већ из Садашњег Тренутка, из Вечнога Сада.

Садашњи Тренутак, то Вечно Сада, јесте Језгро ПраСветлости, а у том Језру обитава и Дух Оца и Душа Мајке, па ти истовремено осећаш и Бљесак Чудесне Светлости, као и Топлину, Милост и СаМилост Мајчине Душе; и све ти то милује и озарује лице неком ПраИсконом Девичанском Дивотом –

која се не може исказати, која се не може описати, која се не може насликати, а ни одсвирати се не може ни на најтананијим струнама од овога света.

А сад, све ово, што у песничком заносу исказах, да преведем и препевам на језик списатељски.

Ових се дана убрзано пројављују пробуђене и освешћене душе; душе које у часу буђења и освешћивања бивају, у тренуту тренута, свесне: ко су, одакле долазе, и куда су кренуле; душе које се присећају – не само свега минулог,

већ и онога што ће тек бити!

То су душе наших Великих Предака које ће нама пројавити у нашим Великим Потомцима.

Те душе се низводе у ројевима, у јатима, да припомогну нама, да припомогну Природи, да припомогну Мајци Земљи, да припомогну свим бићима суштим и свеколикој творевини Божјој, у Овоме Тренутку Буђења и Освешћивања, у Овоме Тренутку Вечности!