Тешко је, и све теже бива!

И после тежег, биће још теже.

Тако је вазда бивало; тако је одувек бивало.

Важно је да не клонемо духом.

Битно је да знамо и верујемо!

Битно је да знамо и верујемо, да нисмо случајно овде –

у овоме добу, у овоме дану, у овоме трену.

Нисмо случајно, јер ни случај нисмо!

Никоме од наших предака није бивало лакше; никоме од наших потомака неће бивати лакше.

Све што је наше претке мучило, и све што ће наше потомке мучити –

то данас мучи нас!

Све што нас снађе, све што нас задеси – има неког смисла, има неку сврху.

Све што нас снађе, и требало је да нас снађе; све што нас задеси, и морало је да нас задеси!

Битно је да знамо и верујемо!

Да знамо да Бог Јесте, и да верујемо у Бога Који Јесте.

Бог Који Јесте –

у нама Јесте!

Ако кукамо и јадикујемо, вређамо подједнако и претке и потомке.

Вређамо их, јер првима је то исто већ било, а потоњима ће то исто тек бити.

Ако кукамо и јадикујемо над усудбом својом, онда подједнако збуњујемо и претке и потомке.

Једни нас гледају из прошлости, други на нас мотре из будућности – па се чудом чуде и једни и други!

Чудом се чуде и једни и други, па не могу да поверују да смо ми, такви какви јесмо –

једнима потомци, а другима преци!

И једни и други желе да нас се одрекну, јер у кукњави својој нисмо достојни ни једних ни других!

Помажимо једни друге, спасавајмо једни друге, само се не жалимо на судбину, само не кунимо никога!

Помоћи ће онај који може и жели да помогне, и помоћи ће се оном који је заслужио да му се помогне.

Није довољно само да постоји онај који може и жели да помогне, мора да постоји и онај коме је писано и дано  да се помогне.

Спасавајући ближње –

себе спасавамо!

Јер ближњи, којега данас спасавамо, сутра ће, зацело, спасавати нас!

Наши су Древни говорили:

Има тренутака када најбоље себе спасавамо, онда када ближње од себе спасавамо!

Тешко је, и све теже бива!

И после тежег, биће још теже.

А ми будимо достојни Створитеља и предака својих, и са смирењем и свешћу прихватајмо све што нам из дубине вечности наилази!