Видео сам многу тугу и многе јаде, али нема ничег тужнијег и јаднијег (реч јаднијег овде узимам у њеном  изворном значењу!) од Србина који с мржњом и презиром прича о Србству!

Ту праискону тугу и праисконе јаде, негде у дубини бића својега, осећам увек и вазда кад год се сретнем са Србином који почне да ми прича најружније приче о Србству; који све србско одбацује и ниподаштава, који се стиди и гади својега (србског) порекла.

Иако са таквим човеком, наизглед, нема сувислог и словесног разговора, дешава се, понекад, да се из таквих сусрета, ипак, може пуно сазнати о себи, о нама, о свакоме човеку.

Слушао сам једне ноћи причу једног таквог човека, тужног и посрнулог Србина.

Био је сав избезумљен и унезверен од мржње према Србству; од праисконе мржње према свему србском, од мржње према себи самоме.

Било ми је жао човека.

Заистински жао!

Видео сам да није сам, да је запоседнут неким злим ентитетима, неким мрачним силама.

Ни на тренутак један није могао поглед да заустави на једноме месту, већ је све време колутао и шарао очима.

Глас му је подрхтавао као у испрепадана човека; срце му је под грлом куцало; ситне капљице пљувачке прскале су унаоколо; шетао је узнемирено по соби; викао је и неповезано причао.

Био је скоро на граници да се попут детета расплаче.

Онда је изненада застао, скрушено се повлачећи у себе, у своју љуштуру.

Ћутао је дуго, кршећи пожутеле прсте.

Био је изненађен и зачуђен мојом смиреношћу, мојим неупуштањем у полемику с њим, мојом равнодушношћу према његовој неоснованој и неповезаној причи о Србима.

Схватио је, да је поражен властитом причом.

После подуже тишине, загледан у блистајући под испред себе, наједном се окренуо према мени, и стидљиво, скоро покајнички, осмехнуо.

Повијен, клонуо, упалих рамена, подрхтавао је целим телом и свим бићем својим.

Ја сам нико и ништа, прошапутао је.

Потапшао сам га по плећима, рекавши му, да га разумем, јер није лако бити Србин!

Тешко и претешко бреме носи сваки Србин.

Сви посрћемо и падамо под тим бременом; сви смо крхки и слабашни; сви смо, на овај или онај начин, паду склони.

Од тог нашег сусрета прошло је две године.

Срели смо се, поново, пре месец дана, изненада.

Угледавши ме, издалека, претрчао је коловоз прометне улице, пришавши да се поздрави са мном.

Рекао ми је, да од оне ноћи, никада више ништа ружно није говорио о Србству.

Сада је у једној невладиној организацији која помаже избегле Србе.

Растали смо се, пријатељски.

Дуго сам га, тог поподнева на почетку пролећа, испраћао погледом, гледајући како журно корача од Славије према Теразијама.

Румени зраци обасјавали су кровове и фасаде високих зграда; лепршале су и ковитлале се латице цвета на источном ветру, а из мене, у трену, прошапута глас: Није лако бити Србин!