Срби, хајде сви да се у очи погледамо!

Да станемо пред Божје Огледало и да Истину казујемо!

За све што нам се дешава, и за све још горе што ће да нам се дешава, сами смо криви!

Сами смо криви, јер немамо љубави једни за друге, и нећемо брата за брата.

Нећемо брата за брата, већ хоћемо туђина за господара.

Сујетни смо, ташти смо, горди смо.

Себични смо, и саможиви, и пуни предрасуда о браћи својој србској.

Презиремо брата, а клањамо се свакој погани, сваком гаду, сваком испртку из туђега света.

Поготову ако је тај испрдак из Јевропе!

Е, онда му се до земљице црне клањамо, онда му као псина лижемо окрвављене руке.

Руке окрвављене од наше проливене крви!

Ругамо се самима себи, ругамо се браћи својој, ругамо се свему србском.

Туђу веру верујемо, туђим језиком говоримо, туђим писмом пишемо!

И ко ће, и зашто, да нас цени и поштује?!

Ко ће да нас поштује, када ми сами себе не поштујемо?!

Србска се културна елита руга свему србском!

А погледајте око себе, Срби!

Погледајте наше суседе све скупа, и погледајте свакога од њих понаособ.

Они чувају једни друге, они бране и највеће зликовце своје, они се боре до последњега.

Ниједна културна елита у нашему окружењу никада није споменула ни једну једину жртву србску.

Нити ће то икада учинити!

Само бесловесни Срби најбоље своје синове проглашавају за ратне злочинце, и сами их шаљу у хашку тамничину, да им суде судије кршћанске инквизиције, и још се поносимо својим јадом, заиста, јадом и бедом отпалих душа!

Сами смо криви, за све смо сами криви.

А бићемо криви и за оно зашта нисмо криви, јер немамо љубави за себе, јер немамо љубави за свој језик и за своје писмо, јер немамо љубави за Србство, јер немамо љубави за Србију.

Немамо љубави ни за претке нити за потомке.

Немамо љубави ни за кога и ни за шта!

Овакви какви у овоме часу јесмо, ми смо више мртви него живи.

Србијом не влада Србска Влада, Србијом владају невладине организације.

Кучке и керуше из невладиних организација.

Рогати и репати из Европске уније.

Ми ничим више не владамо.

Ми смо само збланути посматрачи властите сахране.

И још нешто, Срби!

А ово је веома важно да сви заједно освестимо.

Ми са своје сујете, таштине и гордости, нећемо на улицу да изиђемо.

Гори нам Србија, гори нам Београд, а на уличне протесте изиђе тек нека стотина патриота и националиста!

Уместо да изиђе два милиона Београђана, оно се појави тек стотинак душа истинских родољуба.

Само се брукамо пред Богом и пред светом.

Боље би било да нико изишао није.

Тада бисмо макар леп изговор имали.

Све ово о чему говорим, и наши душмани виде, па ће још више да нас притискају.

Виде да смо кротки, трпељиви и снисходљиви.

Виде да у нама ни живота нема.

Виде да смо пјани и слуђени, те могу да нам чине све што им на ум падне!

А ми ћемо и даље смушено да трчкарамо уоколо, и да се свима клањамо и извињавамо.

Да се клањамо и извињавамо кољачима својим!

Заиста, Срби, за све смо сами криви!