Ми морамо да схватимо и освестимо, да су сви мали народи у нашему окружењу, у последњих двеста година, градили свој национални идентитет на мржњи према нама.

Потка и основа националног идентита свих околних народа почива на србомржњи.

Без србомржње, тих околних народа никада не би било!

То су народи-сенке, а то значи, да такви народи једино и настају у сенци неког великог и веома значајног народа.

У суштини, такви су народи одувек бивали паразитски, будући да опстају једино на сисању крви и животних сокова, као и крађи духовног и културног блага, једног великог и битног народа у чијој су сенци и настали.

До пре двеста година, ових околних народа нигде не бејаше на позорници светске повеснице као словесних народа.

Они се тада кретаху у номадским племенима и заједницама, придржавајући се једино природних закона, закона чопора и крда, без икакве самосвести о својему националном бићу и културном и духовном идентитету.

Једини њихов магловити идентитет произилазаше из племенске и верске припадности, без историјске дубине и духовне вертикале.

Наша нас је болећивост, снисходљивост и трпељивост према тим народима, веома скупо стајала.

Стога, ми не смемо више да будемо болећиви и сажаљиви према тим народима, који су стасавали и развијали се у нашој сенци.

Зато што нас ти народи-сенке поткрадају на свим пољима стваралаштва, будући да њихов национални идентитет и почива на крађи наших културних и духовних вредности.

Ми те народе морамо, сликовито речено, да избацимо и из својега ума и из својега срца; да схватимо и освестимо, да су они наши најпотуљенији, најподмуклији, најлукавији непријатељи.

Да су сва наша страдања, у последњих двеста година, долазила са наше болећивости и снисходљивости према тим, у суштини, нама страним и туђинским народима.

Са овим народима у окружењу, ми немамо ничег заједничког, јер немамо заједничку потку народа, немамо заједнички светлосни запис и ДНК, а немамо ни заједничку духовну и стваралачку матрицу, нити заједничку културолошку свест.

Тај привид заједништва и сродности с њима, веома је погубан по нас, зато што су они, са становишта народне медицине, слободни радикали који нападају здраво биће словесног народа.

Од нас су украли и језик и писмо и предање и повесницу, а све то што су од нас украли, дрско су и бескрупулозно, прогласили за своје!

То морамо да схватимо и освестимо, те да заувек раскрстимо с тим народима, да бисмо могли даље да путујемо и да се духовно развијамо.

Као словестан народ, ми морамо да развијемо такву поетику, такву животну философију, такав духовни поглед на свет, да се за сва времена будућа (умно и осећајно, повеснички и стваралачки) заштитимо од тих народа; да се с њима што ређе (али, и што обазривије!) срећемо на историјској и духовној позорници; да развијемо зеновску поетику будности и самосвести; да у свакоме трену знамо ко смо ми, а ко су они; те да их никада више не примамо у загрљај, јер ће нам мучки забости нож у леђа!