Драган Симовић: СРБСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ
Сваки уман, самосвојан и самобитан Србин, требало би да изгради и развије, те да на највиши духовни ступањ уздигне, србски поглед на свет.
Није довољно имати само србски став, илити србско становиште, већ, и став и становиште ваља уздићи у раван свеобухватног искуственог погледа на свет, који ће у самоме суштаству својему бити – србски!
Ми као раса и као народ морамо бити свесни својих особености и посебности; свесни свега онога што нас повезује и духовно спаја са другим расама и народима, али, такође (можда још и више!), свесни и свега онога што нас чини самосвојним и самобитним бићем у односу на сва друга бића иних раса и народа.
Морамо сагледати, и освестити, како своје врлине тако и своје мане; морали бисмо бити свесни онога што јесмо као и онога што нисмо; онога што можемо као и онога што не можемо, а што бисмо могли, када бисмо се темељито посветили преобраћању мана у врлине, немоћи у моћи, пораза у победе.
Србски поглед на свет подразумева и србску аутохтонистичку (што у преводу значи, самобитну и самониклу!) школу у свим областима, на свим пољима србског стваралачког духа.
Самоникла (аутохтонистичка) школа –
свуда и у свему: у повесници, у философији, у науци, у култури, у уметности, у књижевности и у духовности.
Ми, напросто, морамо свуда и у свему, да показујемо свој став, своје становиште, своје критичко мишљење и промишљање, свој философски и сваки други поглед на свет, своје идеје и идеале, своје стваралачке визије.
Србско је биће дуго живело у неком летаргичном сну; у неким световима, у неким пространствима између земаљске јаве и космичког сна; као да смо све ове векове бивали само пасивни посматрачи (попут уснулог белог медведа), а будили смо се, и жестоко бранили, само онда када би нас хајкачи истерали из нашег брлога.
Никада догађајима и проблемима нисмо ишли у сусрет, већ смо вазда и увек чекали да нас догађаји и проблеми заскоче, па да их тек тада на брзу руку (наврат-нанос!) решавамо, да их преко колена пребијамо.
У овоме веку, као и у свим будућим вековима, ми нећемо опстати као словестан народ, као самобитно биће народа, ако не развијемо србски поглед на свет.
Србски поглед на свет, подразумева, између осталог и то, да ми из дефанзиве пређемо у офанзиву, из одбране у напад, из пасивности и летаргије у акцију и дејствовање; уместо пасивног и некритичког прихватања туђинских вредности, туђинских философија, религија и поетика, дошао је тренутак када ми морамо да развијемо, и да изградимо, те да из духовног бића својега изнедримо, своју скалу вредности, своју философију, своју поетику, своју религију, свој космос.
Ми ћемо морати својим стваралачким духом и бићем да одбранимо своју самосвојност и самобитност, да пред Створитељем, а и пред светом, докажемо, потврдимо и оправдамо своје место под Сунцем, своје присуство међу словесним народима.
Ми не смемо бити само један народ-случај, један случајан и заблудео народ, већ народ словестан и самобитан, народ са заветом и задатком, народ који има своју мисију, народ који има своје божанско посланство!
Ја сам на свом животном и стваралачком путу сретао (уистини ретке!), расне Србе (имам у виду, како Србе тако и Србкиње!), који су заиста идеал, заиста парадигма, заиста савршенство и сам врх духовног и стваралачког бића и суштаства – како планетарног
словесног, тако и галактичког божанског србства.
Али, на другој страни, већина Срба живи у тами –
или незнања или лажних туђинских знања, а што му на једно те исто изиђе.
Незнање је један од највећих смртних грехова, зато што се управо из незнања, рађају сви потоњи греси и пороци, који могу човека да понизе до скота.
Када су Древни говорили о Светом рату, они су, свакако, имали на уму рат који човек води са самим собом, против властитог незнања и мрака, против свих зала и порока у својему бићу, будући да је најтеже савладати и победити самога себе.
Али, наш први и последњи задатак у овоме свету, као и у свим иним световима, јесте да без престанка и предаха радимо на себи, да од себе самих створимо најлепше и најдивотније уметничко дело.
Србски поглед на свет – то је, уза све друге послове, један од наших веома значајних задатака у времену долазећем које је већ дошло!
