Драган Симовић: СОКОЛОВ ЛЕТ


P1170732

 

 

Кад год ми се јави врли пријатељ, Соко са Велебита, ја у тренуту трена уђем у слику из Акаше: тада видим праисконог сокола, високо горе у плаветно-зеленом и пурпурном небу, како кружи и плови понад Беле Горе на Белој Стриборији.

У сваком од својих пријатеља препознајем себе –

на вечном и бескрајном Путу Светлости кроз многе животне токове и силне векове; и сваког од њих, истовремено, налазим у себи, у бићу и суштаству својему.

Соко ме са Велебита подсећа на све Беле Србе, на све ВедСрбе Санскрићане, јер је у својему унутарњем бићу сачувао оно праисконо девичанство, ону чистоту и лепоту прасрбске, прасловенске душе.

Сачувао је ону чистоту и лепоту ведске душе, која се у многих савремених Срба, нажалост, давно изгубила.

Соко је прави ведсрбски кшатрија, Перунов ратник светлости, који је вавек будан, приправан и оран, да свим бићем својим, брани и штити Божански Дух ВедСрбства.

Од Сокола свагда чујем по неку нову, изворну и праизворну, србску реч.

Његова ведсрбска душа обитава у ПраЈезику, у ПраРечи, у ПраСлову.

Песник васцелог живота учи Матерњи језик.

Када ме пријатељи питају, шта радим и шта чиним, а ја им одговарам, да учим србски језик!

Они се на то, најчешће, само осмехну, или простодушно насмеју, мислећи да се ја шалим с њима.

А ја им истину казујем!

Истину им казујем, зато што Песник, заиста, целога живота својега учи Матерњи језик.

У бићу и суштаству Језика пребива све памћење наше.

И ништа тако не обогаћује и не оплемењује нашу душу као Матерњи језик.

Туђинске језике (разне ине језике) можемо мање или више знати; можемо мање или више разумевати; можемо на њима, штавише, и уметничке књиге писати; али никада ти туђински језици неће бити усаображени са нашим бићем и суштаством; никада на тим језицима нећемо сневати и певати онако како сневамо и певамо на Матерњем језику и, никада ти језици (ма колико их добро познавали и знали) неће тако тајинствено (попут Матерњег језика) знати, умети и моћи да оплемењују и обогаћују нашу божанску душу.

Соко је и данас свратио до мене, походивши ме на дому мојему, у мојој ПраИсконији.

Кратко се задржао, јер је хитао пчелињаку својему –

негде у равници банатској, а у близини Опова.

Кратко се задржао, али је донео, и оставио, онај ведсрбски дух девичанства и праисконе дивоте.

Док је одлазио, док је у даљини замицао, поново сам видео праисконог сокола, како вија и плови понад Беле Горе на Белој Стриборији.

Соколов лет, помислих, и уђох у свој дом.

Постави коментар