Ретки су они који знају,

да живети боље значи –

живети смисленије,

живети са Смислом!

У овом Добу КаЉуге, будући да не виде ништа изван, изнад и иза вештаства илити материје (зато што им је закржљало душевно и духовно биће, зато што је дошло до сужења Свести), замисао о бољем животу, људи, превасходно, везују за бесмислено и бесловесно гомилање материјалних добара, чији робови, на концу, и сами постају.

Још су Древни говорили, да они који не иду Путем Духа, бивају поробљени земљом (овде се не мисли на Земљу као Мајку нашу!), односно, потрошним и пролазним материјалним стварима.

Живети боље – то није количина беспотребних видљивих и опипљивих ствари, већ каквоћа живота са Смислом.

Древни су и овако говорили: Више вреди један дан живота са Смислом, него стотину година живота без Смисла!

У времену које само што није дошло, људи ће, уколико желе истински да живе (да живе у Истини!), морати поново да потраже давно изгубљени Смисао, зато што ће на Плавој Планети бити све мање како хране тако и воде за пиће, и што ћемо морати више да се хранимо Духом и Светлошћу, а мање тварном храном, да бисмо, у неко доба, могли да се уздигнемо на Пети ступањ духовног развоја Мајке Земље.

Грабљење, отимање и пљачкање природних добара, као и преобилно узимање хране (преједање и преждеравање) јесте последица људске бесловесности и неосвешћености, последица чији је узрок (и праузрок!) удаљавање од Створитеља и Великог Духа Стварања.

У крајњем случају, човек се не мери по ономе што има, већ по ономе што он (у Бићу и Суштаству) јесте!

Грабеж и отимачина, себичност и саможивост људскога рода, већ у овоме часу бива далека прошлост, само што то људи, прекривени копренама опсене, не могу својим закржљалим чулима (а лишени божанског унутарњег вида), да кроз сазерцање, у тишини, спознају и освесте.