Живот захтева од нас, да га захватимо и живимо свом ширином, свом дубином и свом висином.

Да будемо одани Животу; да будемо посвећеници Живота; да између Створитеља и Живота стављамо знак једнакости.

Живот је највеће чудо које се икада догодило – било где и било када и било коме!

Колико прослављамо Живот, толико и добивамо од Живота.

Живот није негде изван нас, и мимо нас – Живот је у нама онолико колико смо и ми у Њему.

Живот – то смо ми!

Ако се не радујемо Животу, ако не прослављамо Живот, ако не уживамо Живот и не уживамо у Животу – ми и не живимо Живот.

Они које зовемо својим Великим Прецима, јесу наши Богови, који су одувек и заувек присутни у нама, који су Једно с нама.

Наши Велики Преци нису обитавали негда и негде, а потом нестали нетрагом, незнано камо и где.

Не, Они су свугде увек и вазда; Они су присутни и Овде и Тамо; Они отишли нису, будући да ни дошли нису – Они Јесу!

И не само наши Велики Преци, но су и наши Велики Потомци (Они који су дошли и Они који ће тек доћи), већ у овоме часу, већ у овоме трену, присутни у нама, и, гле, бивају с нама!

Ми смо Бића Вечности; ми смо Бића Светлости.

Ми Јесмо!