Песму посвећујем Милану Симићу, Дичном Србину у далекој Аустралији.

 

Да нисам боравио у Немачкој, између двадесетпрве и двадесетчетврте године (у градићу Хермансбургу, на осамдесет километара од Хановера према холандској граници), можда се не би ни догодило моје ведсрбско и аријевско буђење.

Ко то зна!

Овде песнички сведочим о једноме искуству, које је знано само онима што су боравили (и што бораве) у туђему свету.

Када се млад човек нађе у туђему граду, у туђој земљи и туђему народу, а да не би била угрожена и поништена његова самосвојна и самобитна личност, он мора да потражи тачку ослонца дубоко у својему унутарњем бићу.

Не знајући шта да чиним, те да бих се заштитио и одбранио од окружења које буквално усисава и поништава све разлике, самосвојности и самобитности, ја сам из виших духовних светова, у своје Свесно Биће,   призвао словенски, прасрбски Мит.

Одмах сам схватио, да је званична историја, коју смо у школама учили (поготову поглавља о древним Словенима), пуна кривотворења и обмана, да је пуна празнина, шупљина и лажи, те да је све то писано за чопоре и крда, за бесловестан свет.

Тада ми је унутарњи глас рекао, да трагам за незваничном, тајном, оностраном повесницом, и да ћу једино ту доћи до познања Истине о себи, о Роду, и о Прецима.

Од тајне историје, кренуо сам преко тајних учења и знања древних народа, да бих, ишчитавајући ведске свете списе, аријевских хималајских и тибетанских мудраца, схватио да је ту, управо ту, права и истинита словенска и србска повесница.

Већ после кратког времена, почео сам свет да сагледавам унутарњим видом; да ствари и појаве, да појединце и народе, посматрам и сазерцавам са становишта тајне духовне науке.

Открио сам, убрзо, да Немци нису оно што смо у школама учили; да они нису раса која се разликује од нас Словена, већ да смо ми, у суштини, једна те иста древна ведска, санскрићанска, аријевска раса; штавише, иако сам био млад, својим сам унутарњим бићем схватио да су Немци уистини германизовани Бели (Балтички) Словени, те да је узрок њихове србомржње, њихове словеномржње, управо у томе!

Иза мржње према Србима, Русима и иним Словенима, Немци из неког само њима својственог (а никада освешћеног!) битијног страха, скривају своје право порекло.

Узрок и праузрок великих ратова у двадесетом веку, који су, зацело, били ратови између Аријеваца и Аријеваца (између словенских и германских Аријеваца), лежи у томе, што Немци никада ни покушали нису, да освесте своје истинско порекло; као да нису желели (или нису смели!) да појме и схвате, да су једна те иста Раса са Србима, Русима и иним Словенима!

Али, да не бих више разводњавао ову лирску приповест, рећи ћу, укратко (а песник и мора да ради на згушњавању речи), нешто због чега сам и започео ово песничко сведочење.

Запазио сам још у младости, да Срби (истина, не сви!) који бораве у туђему свету, имају више љубави за Род и Родину, за Србство и Србију, од Срба који никада нису боравили у туђини.

И, да песнички будем искрен до краја: никада Срби који бораве у Србији (који нису избивали из Србије) неће моћи да схвате, да осете, да доживе унутарње биће Срба који бораве у туђини, у расејању; никада њихову чисту љубав према Србству и Србији неће препознати чистом душом, чистим срцем, чистим бићем.

Зато Срби у Србији (а поготову Србљи Београђани) сваког Србина који је боравио у туђини, и који с љубављу прича о Србству, доживљавају као националисту.

То сте, свакако, и ви запазили!