(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Све што стварам, то ствара мене.

Ништа не стварам из ума, већ из душе и срца.

Моје песме певају мене, певају моју душу, певају моје срце, певају моје биће.

Не певају моје песме о мени, већ, како рекох, певају мене.

Песма се догађа.

Песма се рађа.

Из виших духовних светова, на ПраИзвору Живота, рађа се песма, која се, у трену, низ биће песниково низводи у свет.

Ја сам песник чистог надахнућа.

Моја поезија јесте чисто надахнуће.

Док пишем, док стварам, заборавим на знања која имам, или која имају мене.

Знања ми у том трену сметају.

Сметају песми која се кроз биће моје рађа.

Када би се песма рађала из знања, онда би поезију писали научници.

Али, научници не пишу поезију.

Зашто?

Зато што су поробљени знањем.

Заиста, знање поробљава стваралачки сневајући дух.

Знање и разбољева.

Знање води и у смрт.

Знање води у смрт, када човек не уме из себе да избацује знање.

Знање је добро само онда када можеш по жељи и потреби да га се ослободиш, да би га, опет, у сваком трену, по жељи и потреби, могао натраг у себе призвати.

То је тајна ведских песника посвећеника.

Да имаш знање, а да се понашаш као да га немаш.

Јер, ако је знање вазда присутно у теби, тада твој стваралачки дух бива поробљен знањем.

Ти знаш, много тога знаш, а мртав си на стваралачком пољу.

А када си мртав на пољу стварања, онда си духовно мртав и иначе.

 

02

Сретао сам на свом Пут многе људе.

Различне људе.

Људе свакојаке.

Сретао сам људе веома образоване.

Људе пуне књишког знања.

Они су живе енциклопедије, живе александријске библиотеке.

Али, они сами нису живи.

Нису живи, зато што су их сва та силна знања, која двадесет и четири часа носе у себи, посве разболела.

Они су живи, а мртви.

Зашто су живи, а мртви?

Зато што су постали мртво складиште знања.

Зато што то знање, које носе у себи, није бистри планински поток, већ равничарска мочвара.

Мочвара у којој нема живота.

Њихово знање није живо, већ мртво.

Они не осећају.

Они не стварају.

Њихова је душа угушена знањем.

Њихово срце не трепери и не титра од стваралачке и љубавне радости.

Они су поробљени властитим знањем.

 

03

Песник не сме бити поробљен знањем.

Песник зна, а лаган је.

Понаша се као да ништа не зна.

Као хаику песник, као учитељ зена.

Песника не гуши знање.

Песник је ослобођен од знања.

Јер зна, да знање није у њему, већ у Духу Стварања, у Бићу Стварања.

Песник је повезан са Духом Стварања, песник је прикључен на ПраИзвор Стварања.

Он само прима, и предаје; прима, и прослеђује.

Што више прими и проследи, све лакши бива.

Ја нисам оптрећен, затрпан и загушен овим што вама пишем и предајем – не, ја се растерећујем док вам пишем!

То није моје; то је ваше.

Било је само у једном трену моје, а сада је заувек ваше.

Ваше, или ничије.

Мени је сасвим свеједно – да ли је ваше или ничије!

Заиста, свеједно!