Лирски записи

 

01

Тешки су ови кратки, сиви и пепељасти дани без Сунца.

Бескрајно дуге ноћи, и дани без свитања, без Светлости.

Све време траје јучерашњи и сутрашњи сутон.

Сутон у измаглици, у сумаглици, у размаглици.

Влага и студен у кости, у крвоток пробија.

Влага што тиња, што бије из дрвета, из камена, из ваздуха, из тишине, из сна.

Влага равничарска, панонска што све живо једе и растаче.

 

02

Морам да призивам Унутарњу Светлост, Тајинствену Светлост, Светлост Светлости.

Без Светлости нема радости, нема Живота – ничега нема!

Колико Светлости у нама толико и Љубави у нама, толико и Живота у нама.

Светлост нас исцељује, Светлост нас спасава, и Светлост нас васкрсава.

 

03

Трећи дан заредом без Сунца!

Присетих се Предака који су обожавали Сунце.

Сунце је Врховни Бог – Створитељ, Сварог.

Потпаљујем и распаљујем Ватру, и кажем: Ватра је Млади Бог – Божић Сварожић.

Ватром припомажем Младом Богу да узрасте, да ојача, да постане – Бог!

Бог – Силан и Моћан, како већ и доликује Богу.

 

04

Пре неки дан ме посети Милан са Велебита.

Расни Србин коме су душмани и врази отели Завичај.

Болно је и ужасно када се некоме отме Завичај, када се некоме отме родна груда и Родина!

Често снева Велебит, снева снове из детињства подно Велебита.

Снева жуборе, слапове и букове реке Уне.

Снева реку својега дивотног детињства.

Снева снове који су извор надахнућа и стваралаштва.

Са Завичајем, душмани му и детињство отеше.

Сви наши душмани по томе су препознатљиви.

Препознатљиви су по злу које се ни са чим поредити не може!

 

05

Много је расних Срба којима је све покрадено, опљачкано и отето.

Све опљачкано, спаљено и побијено.

Галаксија је пуна и препуна србског космичког бола!

Једном ће тај србски космички бол да расцепа Небеса, и да се живи огањ Перунов сручи на све душмане наше, који су над Србима, кроз векове, вршили ужасе, злочине и погроме.

Тада од душмана наших ни сенка од сенке остати неће!