Ми, пробуђени и освешћени ВедСрби, немамо времена више да се бавимо глупостима овога света; да препричавамо бесловесне приче поганих људи лажи и крвожедних људи зла.

Ваљда смо једном за свагда схватили и освестили, да на Западу немамо ни једног јединог пријатеља; да нигда не имађасмо, и да га никад имати нећемо.

Зашто бисмо размишљали о неким бесловесним Србима, који рајетински снисходљиво, у беди и јаду својему, и даље целивају скуте ватиканским и евроунијатским гмазовима, рептилима, протувама и утварама?!

Нека ти Срби који и нису расни Срби, чине што год им је воља – они су за нас давно испричана прича!

Управо су ти и такви назови Срби више зла нанели ВедСрбству, него сви наши вековни непријатељи скупа.

Срби јудео-кршћани, рептило-бољшевици, мамонци, садукејци и фарисејци –

нека једном за свагда

изиђу из нашег видног поља!

Усредсредимо на овај тренутак; живимо овај тренутак, јер је управо овај тренутак – сваки прошли и будући тренутак!

Слушам жалопојке и јадиковке наше из дана у дан – већ ми се смучило од тога!

Коме се жалимо и коме јадамо?

Жалимо се и јадамо мрзитељима нашим, крвницима нашим!

Где нам је дика; где нам је достојност; где нам је слава и част Предака?

Ако причају лажи о нама – нека причају!

Ако нас мрзе – нека нас мрзе!

Као да нису одувек причали лажи о нама, и као да нас одувек нису мрзели!?

Ми, пробуђени и освешћени ВедСрби, имамо паметнија посла.

Морамо да радимо на себи, да образујемо и уздижемо себе, да се посветимо Духу Стварања, и да се радујемо животу који је без почетка и без свршетка.

Ако нестаје ова и оваква Србија – нека нестаје!

Ако се урушава ово и овакво Србство – нека су урушава!

Све што падне, било је паду склоно! –

каже један посвећени ведсрбски песник.

Јачајмо и уздижимо велмошки, племићки, аристократски дух ВедСрбства!

Ми смо Стриборјани, ми смо Аријевци, ми смо ВедСрби.

Ово памтимо, и никада не заборављајмо, јер је то наш Пут навише, јер је то наша сварожница, јер је то наша вертикала.

Напомена Песникова.

Бићу још који дан с вама, а онда одлазим на село.

Колико ћу на селу остати – не знам!

У мене су прилике такве, да ништа не знам у овом свету, и ништа не смем да планирам.

Живим само овај тренутак, само овај данашњи дан.

Очекујем да се чудо догоди – да ми почетком наредне године уделе или доделе пензију!

Заиста, биће то право чудо! –

да један србски песник, који никада и ни за једну власт не бејаше био подобан, у овој и оваквој Србији, добије некакву пензију.

А до пензије – ја морам да плешем ратнички плес.

Један ведски мудрац каже:

Ратник је светлости жив све док плеше.

Онога трена када престане ратнички плес, смрт долази по ратника светлости.

И, скоро да заборавих и ово да вам кажем: на селу немам ни интернет, а немам ни рачунар.

Сада ви пишите уместо мене, јер ја сам се већ и одвише расписао.