Стари Словен: Наше село
|
Ноћ.
У моме селу сви су већ одавно легли.
Док ја, самотњак, још гледам у звезде, у сазвежђа…
Препуштам се њима.
Овде више скоро да и нема живота, тама је прекрила све.
Нас неколицину младих што је преостало,
никада неће привући лажна светлост великих градова,
који су намењени руљи да нестану у тој бездушној маси.
Србија, мајка наша, она искрена, сељачка, простодушна и добра,
нестаје.
Покушавам да докучим, где смо то погрешили као народ!?
Где су сви нестали!?
Зар је целодневно робовање туђинцу, за шаку дуката, лепше и боље,
него обрађивати своју земљу као слободан ЧОВЕК?
Задњи је ово крик напаћене сељачке душе,
да се Србкиње и Срби врате своме чопору, своме роду и селу, традицији.
Лакше је када си свој на своме,
да заједно градимо, радимо и стварамо лепши и бољи свет.
То Огњиште наше, било би уједно и Склониште наше.
Јер свака здрава и мислећа ЛИЧНОСТ, зна
да ова цивилизација броји последње дане.
Назад коренима!
|
СРБСКИ ЖУРНАЛ 