Лирски записи

 

01

Желим да вам пишем о љубави, лепоти и доброти, зато што једино још то може да нас спасе.

Не знам шта је од љубави, лепоте и доброте остало у свету, али у нашим срцима, у нашим душама, верујем и знам, има и љубави, и лепоте, и доброте!

Када у нашим срцима, када у нашим душама не би било ни љубави, ни лепоте, ни доброте, онда бисмо ми били ходајући мртваци.

 

02

Свет је у потпуном расулу.

Све оно што је вековима стварано и грађено, преконоћ се руши, пали и уништава као да никада ни постојало није.

Људи су напустили вертикалу, човечанство је изгубило компас, те сви тумарају слуђени и пјани у црним рупама ума и свести.

Себичност, саможивост, равнодушност, безнађе и бесмисао свуда и на сваком кораку.

Човек је човеку постао највећи душманин, дивља и крвожедна звер.

Такав је свет, такав је спољни свет.

Све оно чега нема у свету, морамо потражити и открити у својему унутарњем бићу, у својему срцу и у души својој.

Ако љубав, лепоту и доброту не пронађемо у себи, онда ћемо пресвиснути од туге и боли.

 

03

Нека се цео свет руши и гори, ви ходајте достојанствено својом стазом попут тибетанског ратника и инока, што у стању дубоког тиховања смирено корача средином бојног поља између двеју зараћених војска.

У сваком трену, на сваком месту, свако је дужан да обавља свој задатак због којега и дошао на овај свет.

Неко је дошао да руши и пали, а неко да ствара и гради; неко је дошао да злоставља и убија, а неко да спасава и васкрсава; неко је дошао зарад мржње и зла, а неко да ствара дела љубави, лепоте и доброте.

Божански је редитељ свима доделио одговарајуће улоге.

Ви знате напамет своју улогу, и свој задатак који је  записан у вашему срцу.

 

04

Кад погледам спољни свет око себе, чини ми се да више нема никаквог смисла да чиним ово што управо  сада чиним.

Нема смисла ни за поезију, ни за лирику, ни за уметност, ни за духовност, ни за љубав, ни за доброту, јер свако свакога прогони, јер све се руши и нестаје.

Али, то, срећом, траје само тренутак!

Јер већ у следећем трену, схватим да све, ипак, има неког вишег смисла, а тај виши смисао јесте записан у језгру наше душе, у суштаству наших срца.

 

05

Из сваког хаоса рађа се нови космос.

Рађа се у нашим срцима, у нашим душама.

Ми смо божански ствараоци, ми смо божански градитељи, и од наших дела зависи судбина и рода и племена, и света и човечанства.

Ако ми посустанемо, верујте, срушиће се свет.

Срушиће се и Земља и Небо!

 

06

Не смемо да посустанемо, најпре због себе, а потом и зарад ближњих својих, и зарад оних који ће после нас доћи, а који морају доћи!

Није лако никоме од нас, али биће нам још теже ако посустанемо и одустанемо.

Биће нам теже, и биће нам тако тешко да то ни описати не можемо.

Не смемо да посустанемо, и не смемо да одустанемо.

Одустати од борбе, значи – одустати од живота!

И не само одустати од живота у овоме свету, већ од живота у свим будућим световима.

Нећемо пропасти, јер не можемо пропасти!