Лирски записи

 

01

Људи су посве слуђени и погубљени.

Постали су равнодушни према свему, па и према самима себи.

Више не верују у себе, више не воле себе.

Живе, а као да не живе.

Заиста, не живе!

Кад људи постану равнодушни према свему, па и према самима себи, они су већ мртви.

Кад милост и љубав изиђе из људи, тада људи престају бити светлосна и божанска бића.

Постају сенке и утваре – ни жива ни мртва бића – без сврхе и смисла.

Све чешће осећам бол у души, због слуђених и погубљених људи.

Због њих ме све чешће обхрвава туга и сета од века.

Она праискона туга и сета која се ни песничком речи исказати не може.

 

02

Нећу да се угледам на људе; не желим да будем један од њих.

Када се изгуби душа, све постаје бесмислено.

Има више лепоте, доброте и самилости у пољскоме цвећу, у горскоме биљу, у модрим буковим шумама, него ли у свим људима овога света.

Ја сам последњи вилењак у свету који је због погубљених и слуђених људи изгубио сваки смисао.

Моје вилинско племе давно се одселило из овога света, настанивши се у неким упоредним, лепшим и бољим, световима.

У световима где влада љубав, лепота и доброта.

 

03

Бесмислено је живети у свету без Смисла.

Живот без Смисла јесте опонашање живота.

Опонашати живот, значи убијати живот.

Убијати живот из дана у дан, из часа у час, из трена у трен.

Живот са Смислом јесте живот посвећен Стварању.

Само се у Стварању истински живи живот.

Јер Стварање јесте истинско Давање.

Ако не дајеш себе, онда немаш себе.

Онај ко није давао, никада ни живео није.

 

04

Знате ли шта је Љубав?

Љубав је Давање, и само Давање.

Ако нема Давања, онда ни Љубави нема.