Лирски записи

 

01

Изненада сам, у једном трену буђења и просветљења, осетио и схватио, да смо сви ми повезани, и умрежени, са свим бићима и небићима, са свим световима и пространствима, у Вечноме Присуству.

Оно што сам некада знао и осећао, то сам, као што рекох, изненада, у једноме трену, осетио свим бићем својим унутарњим.

Нисам више само знао и појимао, већ сам, напросто, свим бићем суштим, осећао све оно што сам некада знао и схватао – да смо сви Једно те да се Једно пројављује кроз сва обличја и све ликове.

Сва она знања и учења, све оне поруке и објаве за којима трагамо у овоме свету, у овоме животном току, јесу одувек и заувек у нама; да смо сва знања и сазнања већ примили на самоме почетку свих почетака, и да се све то што носимо собом и у себи никада не може избрисати, да никада из нас не може нестати.

То моје изненадно буђење и просветљење догодило се у тренутку, у једноме тренутку вечности, када је мој врли пријатељ Владан Пантелић песнички беседио о својему унутарњем тајинственом путовању кроз овостране и оностране појавне и непојавне светове.

 

02

Ноћас сам познао и освестио нешто за чиме сам у свом унутарњем бићу и суштаству веома дуго трагао.

Схватио сам, да Песник није Личност у свагдањем мисленом, смисаоном и мисаоном појимању и схватању Личности, већ да је Песник само оваплоћење, отеловљење и оличење Космичког Бића Поезије, односно, да је Песник само онолико Личност колико је у њему присутно Космичко Биће Поезије.

А то значи, да Песник не може бити Личност на Земљи – као што то може бити било ко од људи – но да је Песник тек у Космичком Бићу Поезије оно што суштински и суштаствено јесте – Космичка Неоваплоћена Личност.

Зато су песници одувек бивали тешко појимани и схватани од савременика, као и од потоњих несавременика, јер нису „опипљиви“, нису „стварни“ за овај појавни и опипљиви свет.

Песници су, просто речено, флуидне, етеричне, звездане Не-Личности, бића која су ближа вилењацима него ли бићима овога света.

Песник је, сликовито речено, Личност само у својој Поезији, док изван Поезије уопште нема никакве Личности Песника.

 

03

Када се сретнем са пријатељем, са човеком који је мени изузетно драг и мио, тада често бивам шкрт на речима.

Што ми је неки пријатељ дражи и милији, све сам шкртији у својим причама.

Дуго нисам могао да одгонетнем који је разлог те моје шкртости при сусретима са врлим пријатељима, са сродним душама, а онда сам, изненада (како то и иначе бива!), познао и освестио, да је тај разлог много дубљи него што ми се у први мах причињава.

Онај ко ми је близак, сродан и драг, тај већ борави у мени, у мојему унутарњем бићу, те да је мој разговор са њим као разговор са самим собом.

А човек са самим собом, то одавно знамо, најлепше и најдивотније разговара у шутњи и тишини.

Што значи, да ја са пријатељима и сродним душама најлепше разговарам у својему унутарњем бићу, у својему правасељенском суштаству, из чега надаље происходи, да ја са њима већ разговарам преко унутарње тишине и шутње, преко унутарње пунине и празнине.

 

04

Шта је суштаствена одлика Новога доба?

То је Дух Стварања и Нова Космичка Свест.

Не Нова Духовност, како неки мисле и најављују, но ће Свеколика Духовност управо одлазећег Старога доба прећи на виши ступањ Космичке Свести.