Лирски записи

 

БраниСлави Мишић, самосвесној Србкињи.

Одувек сам био повезан са тајинственим оностраним световима, и вишим духовним бићима из тих светова.

Био сам повезан са светом вила, вилана и вилењака.

Са вилин-светом, с ону страну обзорја тишине и шутње.

С ону страну јаве и сна.

С ону страну песме и вилинке.

То је, од детета, била моја стварност, она виша стварност, сушта стварност, која се не може разјаснити људима који нису из тих вилин-светова.

За мене су виле и вилани виша духовна бића; то су она виша духовна бића која јудео-хришћани називају анђелима.

Та бића, све време, бејаху моји водичи и чувари.

И данас су!

У овоме свету, гле, ја сам само гост и путник на пропутовању.

Вечити путник на пропутовању, без сврхе и смисла.

Вечити путник путујући.

Путник и пут јесу једно биће, једно суштаство.

Они се узајамно траже, и налазе.

 Колико сам ја тражио пут, толико је и пут тражио мене.

Када смо се срели, и препознали, онда је то била дивота једна неизрецива.

Дивота међу звезданим јатима, дивота у Небу.

Овај је свет за мене одувек био опсена.

Привид, варка, омаја и опсена.

Овај свет почива на омајама и обмана.

Почива на лажи.

Јер је и саздан од лажи.

Све је лажно у овоме свету.

Све је лажно, сем љубави, лепоте и доброте.

Али, ни љубав, ни лепота, ни доброта нису од овога света.

То су три златна божанска зрака која се повремено низводе из виших духовних светова.

Да нас подсете на ПраЗавичај, на ПраРодину, на Првобитни Дом.

Јер ми нисмо рођени на Земљи, већ у Срцу Неба.

Из Срца Неба, гле, ми смо се кроз Сан Великог Сневача на Земљу спустили, са сврхом и смислом.

Ту ћемо боравити неко време, а потом се, Путем навише, у Срце Неба вратити.

На свим нашим путевима и путовањима прате нас верни водичи и чувари, прате нас виле и вилани, прате нас бели и плави вилењаци.