Лирски записи

 

Држи се овог светлосног – сребрног и златног – ужета,  чији је почетак у корену твојега носа – између очију и обрва – а завршетак у Бескрају и Вечности, и уз помоћ овога ужета пењи се усправно навише, и само усправно навише, ка Језгру Светлости, ка Језгру Живота, ка Језгру Звезданих Јата.

Тако ми бесеђаху преци, моји бели и плави вилењаци, док сам подно горских венаца, у прамалеће кад листа гора, сневао, утонувши у праискони жубор, на слаповима и буковима хитрих, брзих, студених и пенушавих потока.

Нико те, и ништа, у овоме свету – настављали би своју беседу бели и плави вилењаци – не може спасити ни избавити мука и зала овога света.

Јер ти ниси од овога света, и ниси за овај свет, већ смо те само на кратко послали у свет, да би стекао искуства људи и бића овога света, те би се, на концу свега, вратио нама, и боравио с нама, у Језгру Звезданих Јата, где ми одувек и обитавамо, и где ћемо вечно обитавати.

Ово светлосно, србрно и златно, уже јесте твоја пупчана врпца, којом си повезан са Пупком Вечности, са Пупком Живота, са Пупком Космоса.

Кад год ти је тешко у свету, међу људима (и гле, међу људима и јесте увек и вазда тешко!), а ти седи смирено, утонувши у тишину и у праисконо сневајуће стање – овако како сада седиш на слаповима и буковима потока – зажмири и зури у врх и корен носа, и тада ће почети испред твојих очију да светлуцају и варниче чудесне искрице од којих ће се брзином светлости исплести уже које ће те повезати с нама, повезати с Извором Светлости, с Пупком Космоса, с Пупком Живота.

Тада ћеш живо осећати наше присуство, присуство свих светлосних и милосрдних бића из виших светова, и више нећеш бити сам, нећеш бити усамљен у свету који није твој дом, нити може бити твој дом.