Лирски записи

 

01

Песник не ствара Поезију за своје савременике, не пише за Садашњост; Песник ствара и пише за Вечност.

Потка Поезије није Хоризонтала Простора и Времена; Потка Поезије јесте Вертикала Бескраја и Вечности.

Поезија није само једна од Уметности; Поезија је Врх Уметности.

Врх Умећа Стваралачког Духа.

Врх Оностраног Бића Језика.

Зато Поезија и јесте само за Посвећене.

Само Посвећени могу да читају и осећају Поезију.

Поезија – то је Језик Богова.

А Језик Богова се не може схватити Умом; Језик Поезије се схвата и осећа Срцем.

Ко Умом прилази Поезији, никада неће ни разумети ни схватити ни доживети Поезију.

 

02

У овоме времену само ретки читају поезију – Ретки Посвећеници.

И ја се радујем што је тако.

Ја сам један једини Песник који каже, да му је драго што га само ретки читају, што га мањина чита.

Сви други песници се жале што их мањина чита, што имају мало читалаца.

Они су тужни, сетни, несрећни и очајни што данашњи људи не читају њихову Поезију.

За разлику од њих, ја се радујем што ме мањина чита, радујем се што сам непознат у неким књижевним и културним круговима.

Мени није до славе, није ми ни до каквих награда, признања и похвала – мени је до Поезије.

Мени је до Пута Поезије што води ка Језгру Звезданих Јата.

Поезија је за мене Живот – Живот са Сврхом и Смислом.

 

03

Поезију бих писао и онда, када бих знао да ме нико од савременика не чита, да ме нико и никада неће читати.

Јер Поезију стварам зато што Морам, зато што је то мој Задатак Одозго, зато што је то моје Позвање, зато што је то моја Мисија, зато што је то мој Пут Спасења и Избављења.

Песник је Послат Одозго.

Песник се не постаје.

Песник се рађа.

Песник се рађа још пре рођења земаљског.

И пре но што је био рођен на Земљи, Песник је већ био рођен у Небу.

Рођен у Небу – за Поезију!