Лирски записи

 

Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност.

Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена.

Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности.

Сва велика уметничка дела надилазе Време.

Нису у власти Времена, нису подложна Времену.

Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност.

И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад  ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства.

Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито  Дело.

Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе.

Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте.

Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва.

Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.