Лирски записи

 

 

Док слушам руске изворне песме – мантрично, усаображено грлено појање женских и мушких гласова – имам осећање, осећање у дубини срца, да су то праисконе србке песме, песме које су појале србске прамајке и србски праоци, а које су Срби, из неких тајинствених и непојмљивих разлога, давно заборавили.

За разлику од руских песама, песме које певају Срби у последњих стотину лета, уопште не доживљавам као србске.

За мене су те песме, које називамо србским изворним песмама, све друго, само не – србске!

Од детета сам осећао, у дубини свог бића, да Срби немају ничег заједничког – што се тиче Душе, Духа и Свести – са другим балканским народима, па ни са оним народима који су у заједници са Србима боравили у Југославији.

Примера ради: ближи су ми Руси – по Души и Срцу, па и по Језику, по Поезији и Уметности – од Македонаца, Бугара, Хрвата и Словенаца.

Руски сам народ одувек доживљавао као свој народ.

Не као братски, већ управо тако: као свој!

Када би ме неко назвао русофилом, ја бих га опоменуо и, покушао, истовремено, да му разјасним.

Рекао бих му: лепо је од тебе, што си мене назвао русофилом, јер то је исто као да си ме назвао србофилом, зато што ја Србе и Русе – у дубини Душе, у дубини Срца – доживљавам, осећам и видим као Један Народ.

Један Народ, који некад зовемо Србима а некад, пак, Русима.

Наравно да су ретки они који ово осећају и схватају, али то је њихова, а не моја ствар!

У својој песничкој слободи идем и даље, па кажем: Србин је Срб, само онда када је истовремено и Рус; као што је и Рус – Рус, само онда када је у исти мах и Срб.