У ноћи пунога Месеца,

седим на прагу колибе своје,

обрхрван тугом

 и сетом од века,

и зурим у далека

звездана јата.

 

Из поља зовиних свирала –

у златном прстену Вечерњаче –

несташан и разигран

поскакује ветар,

 уз гајде и бубњеве

 бескрајне равнице.

 

Пред колибом мојом,

 под пуним Месецом,

са сенкама, гле, плешу

 вилинке на ветру!