Лирски записи

 

Свака река има своје тајне, свака река има своју душу, и свака река јесте само та, непоновљива и сушта, река живота.

Вечерас сам, као и толико пута раније, изишао на Дунав, да тихујем, сневам и разговарам с Дунавом.

Моје унутарње биће осећа и препознаје душу Дунава, открива и освешћује тајне Дунава.

Дунав је тајинствена, снажна, моћна, а смирена, медитативна и сазерцатељна река.

За Песника Вилењака, чији је Месец у сазвежђу Риба, чија је Душа у оностраним пространствима водеанских светова, Дунав је света река белих и плавих вилењака.

Има тренутака, дивотних и тајинствених тренутака, када се на Дунаву сусрећем са својим саплеменицима, белим и плавим вилењацима; када размењујемо снове, песме, тајне и визије; када играмо, певамо, плешемо и веселимо се уз сетну свирку вилинских гајди и врбових свирала.

У ово доба године, у месецу цветњу, Дунав је широк и несагледан као море сиње.

Кад се, у стању тиховања, загледам у даљину, и кад не могу јасно да видим и разазнам другу обалу, тада над моћним и светим водама Дунава, гле! лебди, титра, зрцали и трепери плаветан ваздух, попут лагане и танане сумаглице у сутон вечерњи од пурпура.

Вечерас сам, заједно са белим и плавим вилењацима, замолио Дунав, да остане у том сневајућем и тихујућем стању; да буде смирен, ведар, радостан и блажен ових и свих будућих дана; да не излази из корита својега; да се не прелива преко обала и бедема својих; да нас не плави и не потапа – да нас не застрашује, да нас не избезумљује, да нас не слуђује, и, на концу, да нас стравама својим не престрављује.