Лирски записи

 

01

Сви смо ми на великом испиту.

Свако од нас, у овом времену, проверава и испитује самога себе.

Свакоме од нас мора да се догоди поновно рођење још у овоме животном току.

Свако ће морати да роди самога себе; али из себе, из свог најдубљег унутарњег суштаства!

Свет пуца и распада се по свим шавовима.

Све је у свету труло и беживотно.

Свет је мртав; заистински – мртав одавно!

У људима је све мање љубави, све мање милости, све мање молосрђа, све мање доброте, све мање лепоте.

Свако у свету води рат против свакога,  до истребљења и самоистребљења.

Сви против свих! – то је последњи, најужаснији, најпрљавији, најгрознији и најбесмисленији свеопшти рат на Земљи.

Рат између људи и нељуди, рат између човека и звери.

А звери против којих човек ратује имају људско обличје и људско име.

То су најстрашније и најкрволчније звери!

Нема више ни државе, ни племена, ни рода, ни нације, ни расе.

Свако је од нас сам самцијат под небесним сводом.

Више не можемо ни напред ни назад, ни лево ни десно, већ само горе и навише ка Светлости, ка Истини, ка Животу.

Хоризонтала је разорена и уништена; преостаје нам само вертикала!

То је наш повратак у ПраДомају.

Наш повратак на НадПочетак.

 

02

Нас, мањину преосталих Срба, чека тежак пут.

То ће бити ход по мукама.

Све што смо кроз столећа стварали и градили, то су наши душмани, за кратко, разорили и уништили.

Преостали смо само ми, са својом душом, са својим бићем, са својим расним ведским суштаством.

Тога морамо бити свесни!

Ми смо последњи Срби од некада древних и дичних Срба, потомака звездане расе.

Око нас је свуда, и на сваком кораку, мноштво оних лажних, вештачких Срба.

Оних назови Срба, који са расним Србима ничега заједничког немају.

Управо су ти и такви лажни Срби највише и допринели разарању и уништењу србске државе.

Ове минуле поплаве у Србији, показаше нам, да ми одавно немамо ни србску војску ни србску државу, да ништа србско немамо!

А нових поплава биће ускоро; и нових – још и већих – мука и искушења биће у најскорије време.

Најгрознији ратови нису за нама, већ пред нама!

И овога морамо бити свесни у овоме трену.

Нас, мањину преосталих Срба, чека тежак пут.

То ће бити србски ход по мукама.

 

03

Ако ми, преостали Срби, нисмо кадри да се удружимо, и да спасавамо једни друге, онда је већ свршено с нама.

Знам, одавно знам, да нам је, у овоме времену, тешко да се удружујемо и да избављамо једни друге, зато што смо на све стране расејани (расејани по свету беломе!), и што смо сви ми, на овај или онај начин, осиромашени, ојађени и онемоћали.

Канда ће свако од нас морати да спасава самога себе, те, ако му нешто снаге претекне – да спасава и своје ближње.

 

04

 

Спасавати ближње, жртвовати се за ближње – то је највећи ступањ духовности и посвећеништва.

Упркос свему ономе што нам долази усусрет, морамо бити још јачи, још чвршћи, још постојанији.

Не смемо клонути духом, не смемо посустати!

Морамо веровати и у немогуће.

Морамо веровати у чуда.

Чуда се вазда дешавају, а највеће чудо – то сми ми сами!

Морамо победити све слабости и немоћи своје.

И, на концу, морамо бити достојни својих божанских предака!