Лирски записи

 

01

Када осетите праискону унутарњу тугу и сету, када сте обхрвани космичким јадима и болима душе, када вам се учини да сте од свих напуштени и заборављени, када вам се причини да сте најусам  еније и најосамљеније биће на свету и у свим световима, када у дубинама свог срца осетите онострану (метафизичку) студен и хладноћу, тада призовите у помоћ све своје претке и све потомке своје (како оне из далеке будућности тако и оне из најудаљеније прошлости), призовите сва божанства и сва духовна бића из највиших небесних пространстава, и сиђите дубоко, још дубље, и најдубље, у своје унутарње (галактичко) суштаство, у језгро своје душе, у праводеан светлости и љубави, и, тада ћете чути, и спољним и унутарњим чулима, најдивотнију вилинку (музику) звезданих јата, најдивотније појање и певање божанских весника и благосвесника, и бићете, у трену, запљуснути неизрецивом милином и љубављу, што је сама суштаствена суштина најтананије унутарње и оностране светлости, и бићете, гле! као снова (изнова и поново) рођени у неким бајковитим и предивотним божанским световима.

Ово ја зовем дубинским и тајинственим (оностраним) унутарњим тиховањем.

То није ни молитва ни медитација, већ једно тајинствено унутарње стање душе, духа и свести, стање које обједињује и молитву и медитацију, али, истовремено, и превазилази (и надилази) све оно што се у овоме свету може изразити и именовати.

 

02

Једна узгредна језичка примедба која је песнику битна, будући да залази у онострану чистоту и лепоту језика, а тиче се, превасходно, несвагдањих мета-јрзичких нијанси суште речи.

Са становишта тајне духовне науке, постоји (онострана, метафизичка) разлика између самоће и осаме.

Усамљен човек јесте човек стваралац, човек посвећеник, који свесно бира самоћу зарад стварања и рада на себи и, он је, у суштини, радостан човек.

Осамљен човек јесте човек не-стваралац, човек који се није посветио раду на себи, већ је његова осамана последица неких дубоких осујећености и, самим тим, он није радостан и испуњен човек.

Док усамљеном човеку годи самоћа – годи души, духу и свести – и чини га испуњеним и прожетим животом и енергијама, прожетим бићима из тајинствених светова, дотле осамљен човек самоћу (осаму) доживљава као проклетсво и казну; он, у свом срцу, осећа празнину, скученост, тескобу, безвољност, безнадежност и беспомоћност.

Самоћа окрепљује и снажи дух; осама разбољева и слаби дух.