Лирски записи

 

Хајде да прословимо о поетици атлантиста.

У ствари, њихова поетика јесте одсуство било какве поетике.

Њихов поглед на свет јесте изостанак било каквог погледа на свет.

Уистини, њихов поглед на свет није њихов поглед на свет, већ је то поглед на свет Великог Атлантисте којега они напросто обожавају.

Њихов бог јесте Велики Атлантиста.

Велики Атлантиста јесте Мамон и Велики Инквизитор.

Шта још одликује атлантисте?

Њих одликује одсуство естетике.

У њих су закржљала и утрнула унутарња чула за естетику, за уметнички лепо и дивотно.

Просечан атлантиста јесте медиокритет.

Када сазерцавамо атлантисту са естетског, етичког, философског и духовног становишта – он је медиокритет, осредњак, просек просека!

Познајем атлантисте у душу.

Давно сам их упознао, јер је одувек у Србији бивало тушта и тма атлантиста.

Они су болесно заљубљени у све што долази са Запада.

За њих се на Западу налазе све четири стране света.

За њих је и пасји измет посластица, само ако је са Запада.

То не кажем ја; они су ми то сами говорили.

Из њихових сам уста чуо, да им је са Запада и измет сладак.

Схватио сам још у раној младости, да постоји болест атлантизма.

Али, болести атлантизма нема на Западу, међу самим Западњацима, већ на Истоку, међу источним народима.

Скоро сви источноевропски народи болују од атлантизма.

Поготову Словени.

Међу Словенима је најраширенија болест атлантизма.

Гледао сам на Западу јад и беду Словена оболелих од атлантизма.

То је отужно, огавно и одурно.

Још тада сам схватио, и освестио, шта је узрок словенског пада.

Када се Словени буду излечили од атлантизма, тада ће и кренути путем навише, ка Светлости и Истини.

До тада ће само да тумарају у своме умишљеном тамном вилајету, презрени подједнако и од својих и од туђина.