Путеви спаса мноштва су врлети,
Где кости остављају браћа чизмаши,
Погледа упртог у разјарено небо,
Ту облаци црвени кораци су наши.
.
У колони боси не стижу далеко,
Из црних им прстију истекао гној,
У усахле им очи, под смрзнуте веђе
Селе се ветрови и згаслих звезда рој.
.
Лешеви посвуда, од коњице гробља,
Без раке и крста, опела последњег,
Румене им крви реке у увирању,
Ушћа им брегови, а гробнице снег.
.
Чека ли ме стара мати крај огњишта,
Док коса јој мирише на чађ и пепео?
У рукама држи задњи комад хлеба,
Не куша га, брине, јесам ли ја јео.
.
Кад би знала за постељу од пртине,
За обед што је саздан од шаке пахуља,
Кад би само знала за људске звери,
Како је крволочна та планинска руља.
.
Покаже бунар, ал’ нам не да кофу,
Па дадне нам кофу, а она нема уже,
И очи нам пуне, али уста жедна,
Та руља бедна, зар ђаволу служе!?
.
У рекама мрзлим многи се подавише,
Коњи и волови ко брвна плутаху,
А они им с тела мокру кожу одраше,
Док вирови голе низ воду их гутаху.
.
Мало је папира да мајци све кажем,
Мало је грлу за речи снаге остало,
Мало је и вечност отети времену,
За несрећу нашу и песма је мало.
.
Плави се Јадран у луци Валона,
Кршеви за видик с таласима залазе,
Нема нас више у снежним сметовима,
Само смрзле кости вукови сад налазе.
.
Мати моја већ седа крај огњишта,
Крши болна мршаве и пегаве прсте,
Само каткад уздах с усана јој клизне,
Кад ветар и снег силно се укрсте.
.
Негде на том Острву, у пар речи,
Уз покоју сузу и смирајног смеја,
Написах јој горку војничку судбину:
-Крвава и снежна беше Одисеја!
.
(Посвећено нашим прецима који су осетили страшну албанску Голготу)

Фото: Прелаз преко Албаније; Википедија