Лирски записи

 

Од наших свеколиких дела у садањем животном току, зависи наш живот у будућем животном току.

Не само што зависи каквоћа (квалитет) нашег будућег живота и живљења, већ и место поновног рођења.

Кад кажем место, онда мислим на свемир, на звездано јато, на сунчев систем, као и на планету.

Земља није једино место нашег обитавања.

Постоје милијарде светова, милијарде галаксија, милијарде сунаца, те на милијарде планета.

Од тих ко зна колико милијарди планета у ПраВасељени, постоји, вероватно, на тисуће тисућа планета које су сличне Земљи.

На тим планетама – у зависности од светова и звезданих јата, као и сунчевих система – постоје бића која су, како на нижем тако и на вишем (нека су, без сумње, на веома високом ступњу) духовног бивствовања, постојања, присуства, живота и духовног живљења.

Ми смо истог Рода са свим тим бићима у свим свемирима, у свим световима и у свим галаксијама; сви смо ми, зацело, један Род.

Један Сварогов Род.

Сви ми, кроз Сварога, имамо заједничке пра-претке.

У далекој прошлости, у Древности, они који су били марљивији и вреднији од нас, који су више радили на себи, узнели су су у више светове, у више галаксије, на више духовне планете и, наравно, самим тим, постали су виша духовна бића у односу на нас.

Али, свеједно! они су наши, и они знају за нас; имају и знање и свест о нама.

Ми то знање и ту свест о њима као о нашим рођацима (јер смо од истог Рода) немамо.

Можда само понекад, у неким ретким тренуцима, имамо тек слутњу о њима или неко магловито назирање.

Ми смо дуго, кроз многе животне токове, избегавали да радимо на себи.

Саботирали смо.

Били смо саботери на властиту штету.

Били смо духовно лењи, те смо зато све време и остали на Земљи, да се патимо и мучимо.

Ето шта лењост учини од човека!

Ми смо највеће жртве властите духовне лењости.

Испали смо из Ведског Знања, испали из Свести и Свесности и упали у самсару, у витло, и све време витламо, све време се вртимо укруг, све време тумарамо у зачараном кругу хоризонтале, без сврхе и смисла, јер не можемо да се ухватимо космичке и божанске вертикале, те да изиђемо из самсаре, из витла, и да кренемо Путем навише ка Светлости.

Мучимо се и патимо на Земљи – слуђени и замађијани – ко зна колико векова, ко зна колико животних токова!

Испали смо из Знања (из видовитог знања), испали из Свести и Свесности.

Будући да живимо у незнању и несвесно, ми смо почели да умишљамо, да је Земља ( да је ова планета и овај сунчев систем, као и ова галаксија) једино место нашег обитавања, нашег рађања и нашег живљења.

Све смо све везали за Земљу и све подредили Земљи.

Као да је живот једино могућ на Земљи, као да нигде другде, изван Земље, и нема живота.

То је незнање!

То је незнање о којему су говорили Древни, говорили Пробуђени, говорили Буде (Будни).

Ако немамо визија, ако не сневамо о бољим и лепшим световима, ми никада нећемо ни упознати те боље и лепше светове, у неким бољим и лепшим пространствима, у неким бољим и лепшим свемирима и звезданим јатима!