Лирски записи

 

Људи се деле на оне који корачају усправно и самосвесно на властитом путу – а такви су одувек и вазда бивали у мањини – и на оне што ходају повијено и погрбљено, без икакве самосвести и достојанства, не на својему путу, већ на туђинским стазама и путељцима.

Први – који су одувек и заувек мањина – корачају, док други – који су одувек и заувек неосвешћена већина –  ходају, гамижу и бауљају.

Први су духовна, космичка и божанска вертикала, а други су овосветовна, земаљска, приземна и привидна хоризонтала.

Те две врсте људи никада се не могу поредити, јер се и немају по чему поредити.

Они су толико различити, да би свако њихово успоређивање бивало увредљиво, бивало на штету оних првих.

Момир Војводић, србски песник и посвећеник, свеколиког свог живота корачаше усправно, самосвесно, самобитно и достојанствено властитим путем.

Корачао је усправно, следећи космичку и божанску вертикалу, онако како једино самосвесни и самобитни расни хиперборејски Срби корачају.

Свеколики Момиров живот бејаше једна борба непрестана за Истину, Светлост, Правду и Србство.

Редак је Србин, редак је србски песник који је с толико љубави и жара, без престанка и предаха, ратовао за Србство, сневајући свој вековни сан о духовном и културном препороду, васкрсу и успону Србства.

Често је бивао усамљен, попут вука самотњака, често је бивао напуштен од свих, често је бивао један једини Србин на бојноме пољу, на страшноме попришту где се жесток бој бијаше за Србство и за спасење Србства.

Давно смо се, веома давно, срели нас двојица.

Већ при првом сусрету, ја сам пред собом видео расног и самосвесног Србина.

Расног и самосвесног Србина по свему.

По лику и стасу, по говору и мислима, по осећањима и визијама, по србском ставу, по србском становишту, по србском погледу на свет.

Имао сам осећај, да се знамо већ триста година.

Кад год се сретнем с неким који је из мојега духовног јата, увек имам један те исти осећај: да се већ вековима однекуд знамо.

И знамо се, заиста!

Знамо се из визија и снова, знамо се са неких далеких галактичких и звезданих путовања и пропутовања, знамо се из неких космичких и божанских битака.

Момир Војводић није само писао и стварао поезију – он је поезију живео!

Нико тако није певао о Србству, и нико тако није боловао све бољке и болести Србства као Момир Војводић.

За њега би се, заиста, смело рећи, да су га истински болеле све ране Рода Свога.

Будући да је Момир скоро десет година старији од мене, ја сам се, тада, као млад песник, учио од њега како се бој бије за Свој Род и Своје Племе, за Свој Језик и Своју Азбуку, за Своју Културу и Своју Духовност.

Ја сам пажљиво пратио његов песнички и стваралачки рад, као што је и он, надам се, пратио моје стваралаштво.

Срели смо се свега три пута у овоме животном току.

Али, сада, док пишем ово, имам осећај, као да смо се вазда сретали.

Песници могу да се друже, да међусобно прате један другога, кроз поезију и стваралаштво, и на даљину.

За песнике не постоје никакве препреке ни у простору нити у времену.

Они су сви једно галактичко, мистично и духовно братство, чак и у оним приликама ако се, из неких виших разлога, никада и не сусретну у овоме свету.

Момир Војводић је, пре годину дана, напустио овај свет.

Преселио се у нека дивотна небеска пространства, где вечно обитавају песници и посвећеници.

Преселио се у Небеску (Галактичку) Србију.

У Србију Трећега Неба, у Србију тајинствену, онострану, бесмртну и вечну.

Само расни, хиперборејски, самосвесни и самобитни Срби могу да имају визију Небеске Србије, и могу да знају шта уистини значи и јесте Небеска Србија.

Сада је у друштву дивотних, племенитих, духовних и божанских бића, највећих посвећеника Галактичког Србства.

Сада обитава у Вечном Водеану Живота.

Сада га више не боле ране Рода Својега, јер је све ране Рода Својега, слутим и осећам, давно преболео.

Ако неко од вас – неко од вас који читате ове лирске записе – некада, и у неко доба, буде походио гроб песника Момира Војводића, у Горњој Морачи, нека и у моје име ужеже једну воштаницу.

Уз ове лирске записе, при самом крају, прилажем вам и једну дивну репортажу, један с љубављу рађен документарни филм, о песнику Момиру Војводићу, који нас, у овоме часу, посматра и благосиља из Небеске Србије.

На Ладин дан (22. лажитрава/април), 7523. године

(СРПСКО СТАНОВИШТЕ – ЖИТИЈЕ МОМИРА ВОЈВОДИЋА)