Лирски записи

01

Није важно где живимо, већ како живимо.

Ако не умемо да живимо, ако нисмо остварили уметност живљења, онда ће нам свуда бити тескобно и бесмислено.

Велики су посвећеници и од пустиње умели да створе рајске вртове.

У својим мислима, сновима и визијама, они су и од пустиње стварали красоту и дивоту.

Ако не умемо да маштамо и сневамо, онда ће нам живот бити сиромашан.

Где год да се нађемо на земаљском шару, ма каква да је пустиња око нас, над нама је вазда и увек раскошно звездано небо са свим сазвежђима и звезданим јатима.

Румени, пурпурни, малинови и бели вечерњи облаци дочаравају нам најлепше пределе и крајолике на Земљи.

Све што нам било где недостаје, то морамо сами да створимо у својим сновима и визијама.

02

Колико сам само пута позавидео делфину!

И колико сам само пута пожелео да се у неком будућем животу родим као делфин, али на некој другој планети и у неком другом звезданом јату.

Далеко од грамзивих и себичних људи, далеко од ове демонске цивилизације.

Да се родим као делфин у пречистом и пребистром Водеану, у Водеану Вечнога Живота, у Водеану Свести.

Делфина сам од детета доживљавао и осећао као божанско биће.

Као божанско биће које је на вишем духовном ступњу од човека.

У делфину нема ничега од човека, а јесте и паметнији и духовнији и племенитији од човека.

У делфину нема себичности, саможивости и људске алавости.

Делфин је несебично биће, биће повезано са вишим духовним и божанским световима.

 

03

Људи из дана у дан постају све бучнији и све бесловеснији.

Највећу буку на свету производе људи.

Та људска бука са Земље допире и до најудаљенијих звезданих јата, ометајући њихов праискони космички мир и ритам.

Људи више и не умеју да слушају дивотну вилинску музику, музику сфера, сазвежђа, галаксија, звезданих јата и тајинствених невидљивих, оностраних светова.

Људи више не умеју да слушају ни откуцаје властитог срца; да се спусте и низведу у властито срце, и да из срца својега сазерцавају свет.

Људи више не умеју ни да љубе једни друге, да чине доброту, красоту и дивоту једни другима, да се истински, из душе и срца, радују једни другима.

И, на концу, људи више не умеју ни да живе!