Драган Симовић: ЧОВЕК ЈЕ ЈЕДАН ОД БОГОВА ВЕЛИКОГ СТВОРИТЕЉА
Лирски записи
(Песник Вилењак у трену тиховања)
01
Човек је Божанска Оса која повезује Земљу и Небо.
Човек је Галактичка Вертикала.
Створен је и рођен да постане Божанство, да постане Један од Богова.
Човек не сме да се задовољи тиме да заувек остане Човек; Његова је света дужност да узрасте до Бога, да постане Један од Богова Великог Створитеља.
(Потомци донских козака: Душан и Иван Савков)
02
У Великом Гају борави један диван и племенит млад Србин, по предању потомак донских козака.
Тај млад Човек, од двадесет и два лета, има велико срце и чисту прасрбску, праруску и прасловенску душу.
Зове се Иван Савков.
За њега Срби кажу да је Србин, а Руси веле да је Рус.
А њему је то свеједно.
Србин и Рус – то му дође једно те исто.
Сваки Србин је истовремено и Рус, баш као што је и сваки Рус у исти мах и Србин.
Иван је трећи – и најмлађи – син мог друга из основне школе Душана Савкова.
Отац и син имају доста тога заједничког.
Они се узајамно прожимају, допуњују, оплемењују и обогаћују.
Они су чувари Предачког Предања.
Чувари Светог Огњишта и Светих Гајева у Великом Гају.
Они знају ко су, чији су, куда су и зашто пошли.
(Песник Вилењак у светим гајевима)
03
Срби морају да обнове Самосвест.
Морају да обнове Галактичку Вертикалу.
Морају да постану самосвесни и самобитни, да се врате на Пут Светлости, да постану свесни свог божанског порекла.
И, надасве, морају да обнове Свето Предачко Предање, да истраже и открију Велику Тајну Богова.
(Велики Гај из поља широких)
04
Што дуже боравим у Природи, све сам више Природа.
Открити и препознати Природу у себи – то је наша дужност.
Јер, ми нисмо само део Природе – ми смо Сама Природа!
Природа – то смо ми!
(Поглед у даљину са војничке осматрачнице)
05
Зашто споменух Ивана Савкова?
Зато што је пробуђени и освешћени Србин.
Тек му је двадесет и две године, а има србску свест и србску самосвест!
Боравио је годинама на Западу, али је и у туђему свету остао Србин.
И, не само што је остао Србин, већ је и постао још већи, још самобитнији Србин.
Србин који мисли србски, осећа србски, говори србски, пише србски и живи србски.
Он је један од оних долазећих Срба који ће обновити Србску Вертикалу и Србску Самосвест.
(Све слике које овде објављујем снимио је Иван Савков.)
(У Великом Гају, 14. цветња, 7523. године)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Планине ме дозивају, али и наше равнице имају своје чари.
Поздрав за Ивана и Песника!
Старом Словену отпоздрав од Ивана и Песника!
Поздрав витезовима, Песнику и Козацима!
Шаљем, једну од мојих најдражих песама:
Татјани отпоздрав од Козака и Песника!
Песма је, заиста, дивотна.
Поздрав Светлим Душама Домаћинима Србским
Драга Татјана хвала за дивну козачку песму. Слушам је и слушам…
Доживим слику пространства земљиног обухваћеног небеском сфером, самосталног човека и коња, веселу дружину спремну на силовити јуриш у одбрани живота…Свако слушање уноси ми полет, радост, чилост, куражност у мој живот.
Како је силовито лепа и заносна слобода у бићу Јунака Родољуба.
Иван ХРАСТ
Витеже Иване,
Песма је и мени драга, и све је у њој како си описао. Песма је веома популарна, видим да је на јутјуб послушана у великом броју. Само не знам њен прави назив, овде стоји само :Најбоља козачка песма.
Драги Иване, још да додам и ово: О твом витештву се расчуло и у Америци.
Испричала сам Американцима како си засадио оне храстове, а и да си мене толико обрадовао што си засадио један за мене. Били су одушевљени и рекли како је то тако племенито и дивно. Много им се допала та прича. Има и наших људи којима сам послала онај линк да виде шта си урадио.
Ово је песма „Пољушко поње“ или Козачка патрола, изводи је Иван Ребров.
Био је веома, па и сада, познат. Распон гласа му је невероватан, од веома дубоког до високог тона. Осим тога је и твој имењак.
Буди поздрављен и само напред
Татјана
Драги моји,
да сви ви који се нађосте овде са разлогом.
Не могу да одолим, морам да додам и још нешто уз овај наш разговор.
У оном првом видеу, уз остале слике и фотографије, види се и чувена слика Иље Рјепина „Запорошки Козаци пишу писмо турском султану“.
Како је Иван Храст лепо рекао:… весела дружина спремна на силовит јуриш у одбрану живота…
Зато нађох и овај диван додатак, да се види каква су то писма била:
https://facebookreportermonitor.wordpress.com/2012/10/08/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BA%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%BC%D0%B5%D1%85%D0%BC/
Радујем се што се Срцем знамо. У свету духовне Свести није потребна нека посебна организациона структура да би били повезани. Што смо дубље у Свести, више Божији, све смо прожетији.
Свет нас даје да дарујемо рађајући и чувајући живот…
Приметио сам да када посадим Храст у Срце Човечије све шуме расту.
Испричаћу шта се десило у Клисури пре који дан.
Отишао сам да посетим Храст засађен у знамен прецима у позну јесен 2013.године.
Иначе, током 2014.г. група „незадовољника“ га је спалила. Претрпео и преживео је и наставио да буја силовито. Тада сам још јасније све обележио да неко брине и да је неком стало да храст расте…
Сада се десило да је храст и спаљен и потпуно исчупан, клекао сам и ашовчићем прекопавао земљу у нади да је неки део корена жив…
Уто су наишла три момчића од петнаест лета и питали ме шта радим. Испричао сам им шта је било.
На моје предлог да посаде дрво као знак свесног живота и љубави синула је варница у њиховим срцима. Очистили смо простор од смећа. И на исто место засадили бусен са две младице јавора…
Када сам пошао, они су остали и још уређивали и заштићивали засађено…
Дечаци су показали спремност да раде и чине племенита дела. О како је прелепо када се стање „ништавила“ преобрази у нову стваралачку снаку стварања.
Сигуран сам да је Храст засађен у једно младо срце и да је ту сигурно место да расте и да надахњује незаустављивом снагом бујности Љубави Живота!
Драга Татјана, наменићемо Храст и за Добробит Људи Америке!
Ма, целог Света…
Иван ХРАСТ