Лирски записи

Пред мојим прозором, гле, две моћне липе у цвату!

Ројеви пчела брује и буче у крошњама попут звезданих јата у Првобитној Васељени.

Изјутра ме, уз пој, пев и цркут тица, буди умилно правасељенско бучање и брујање ројева пчела.

Те две липе засадио је мој таст кад се његов унук а мој син родио.

У Древних Белих Срба бејаше и остаде обичај да се уз рођење свакога детета засади свето дрво.

Липа, храст, оскоруша, јабука, јасен, јасика, бреза и дрен – саде се, најчешће, и намењују тек рођеном чеду, младенцу или младеници.

Наши посвећени и божански преци нису правили никакве разлике између мушког и женског чеда – свако је новорођено дете било подједнако слављено и обожавано.

Са појавом и примањем јудео-кршћанства настала је пометња и забуна у душама Белих Срба.

Од тада су почели разлито да гледају на мушко и женско дете, што је посве туђе и страно Бићу Белог Хиперборејског Србина.

Патријархат декадентни, јудео-кршћански, није у Природи, Бићу и Суштаству Древних Хиперборејаца.

За мене, Песника Вилењака, потомка звездане расе, праунука и унука Сварогових Белих Срба, јудео-кршћански патријархат одувек и заувек бејаше неприродан, болестан и бесловестан.

Пред мојим прозором, гле, две моћне липе у цвату!

Под тим се липама молим својим Белим Боговима и Белим Вилењацима, чуварима Свете Мајке Земље.

Молим се Свароговим праунуцима и унуцима; молим се Перуновим белим и светим ратницима.

Молим се Старцу Беле Браде, молим се свом Богу-Деди, молим се Великој Мајци Васељени, молим се Првобитном Духу Стварања.

Ноћу, под звезданим небом, мирише липов цвет.

Поздрављам звезде, поздрављам сазвежђа, поздрављам звездана јата.

И ја сам ваш, и ја сам један од вас! – довикујем звездама, довикујем сазвежђима, довикујем далеким звезданим јатима.

Пред мојим прозором, гле, две моћне липе у цвату!

(У Великом Гају, 30. цветња 7523. године)