Лирски записи

(Посвећено Жељку Стрики, Белом Србину из Републике Србске.)

 

(Испред куће Савкових у Великом Гају: снимио Иван Савков)

Овде, на селу, где боравим, има доста младих, пробуђених и освешћених људи.

Село одавно није оно што је негда било.

Са појавом интернета више нема никакве разлике између села и града.

А шта ће се тек дешавати са појавом космонета!

У мојему окружењу живе сељани, али веома обавештени млади људи који развијају властиту свест и самосвест; пробуђени и образовани млади људи на које демонска лихварско-атлантистичка пропаганда одавно нема никаквог утицаја.

Чини ми се, а то је моје дубинско осећање, да је данас у великим градовима више спавача него на селу.

У великим градовима живе лихварско-атлантистички робови који својевољно пристају да буду робови.

Градови су прошлост!

Онај ко данас са села одлази у град, значи да се још није пробудио и, да није обавештен!

Нађе се још понеки спавач који без сврхе и смисла напушта село, и одлази у град на робију.

Градови су пуни белог робља.

Србско село је читаво једно столеће смишљено уништавано само зарад будућих србских робова.

У последње време србско се село полако опоравља од столетних ватиканско-комунистичких погрома.

Ово банатско (србско!) село на самој рубежи, које негда бејаше на раскрници путева између Вршца и Темишвара, има све услове да преживи, те да надживи многе обездушене и обезбожене градове.

Пробуђеном и освешћеном, самосвојном и самобитном човеку, нема више ничег занимљивог у градовима!

Он у трену види и препознаје јад и беду свих градова.

Што је већи град, све су већи јад и беда живљења у њему, све је већи бесмисао обитавања у њему!

(Свети гај у Великом Гају, 1. липња 7523. године)

(У врту Савкових: снимио Иван Савков)