Лирски записи

Иза мојих леђа, Сунце лагано тоне за љубичасту линију обзорја.

Испред мене, у даљини, модро Вршачко горје, а тамо, још дубље иза горја, извиру плаветни венци Црвене горе подно белих и румених облака.

Преко несагледних поља зрелога жита и жутих глава сунцокрета, подухује лаган, лепршав и разигран дашак уз лепршање јата косова и чворака и понеке, тек, штркљасте барске птице широко размахнутих крила.

У том трену тиховања, позва ме врли пријатељ, Владан Пантелић, из Тијања подно Орлове, а између Овчара и Каблара.

Он у брдима, у буковим шумама и на горским потоцима, а ја у широком и несагледном пољу банатском, сред жита зрела и жутих глава сунцокрета.

Рекох му, да има једна бела вила што вазда над њим бдије и, што га у стопу прати на свим путима тајносаним.

(У светим вилин-гајевима, 2. житног 7523. године)