Ноћ се срамежљиво повлачила пред зором, вешто скривајући последња обличја таме која је запоседала шуму кроз коју сам пролазио. Јутарња магла се подигла до појаса, узмичући лагано пред сваким кораком који би начинио. Размицала се под тежином стопала, нежно и полако, пропуштајући нас. Коњ ког сам водио фрктао је и повремено застајао због тешког терена док смо се пењала узбрдицом, ка зидинамазамка. Замак већ одавно беше срушен, али зидине које су преостале носиле су са собом легенду о благу, које би сваког путника натерале да пређе овај тежак успон, не би ли окушао срећу у потрази за благом. Стари људи су причали да горе, у рушевинама обитавају духови, који својим моћима штите и чувају то место, не дозвољавајући да благо буде пронађено.
Као и свако дете које се наслушало прича о благу, нисам остао равнодушан. Бежећи од своје сиротиње, одлучио сам да покушам. Поред сиротиње која ме је притискала, имао сам још једну муку. Желео сам да запросим девојку по имену Јана, која беше из нашег села. Отац јој је био трговац, прилично богат. Имали су велику кућу, највећу у селу, двориште пуно мирисних ружа, штале пуне стоке.
Ја више ни породицу нисам имао. Оца никада нисам упознао, а мајка се лани упокојила, оставивши ми две козе и неколико кокошака. Радио сам код свих у селу, и био сам на добром гласу. И ако су на мене гледали као на пуку сиротињу, било је људи који би увек одвојили парче хлеба и дали да имам, да не лежем празног стомака. Свако од њих се према мени поштено односио и давао онолико колико зарадим. Једино када сам код Јаниног оца радио, увек је мало закидао на сребрњацима, знајући да гајим осећања према Јани.
Како сам све мање зарађивао а имао све већу жељу да стекнем имање и оспособим се за нормалан живот и женидбу, одлучих се да послушам приче наших предака и кренем. Припремио сам мало хране,намирио козе и кокошке, позајмио коња од комшије, говорећи да идем у варош да потражим посао. Како сам све више напредовао, на овој каменитој стази, црне мисли су ме све више притискале, терајући ме да преиспитам своју одлуку. Проблем је био једино што се они који би успели да се успењу до зидина, тамо скончали, што од умора, јер на планини не беше ни једног извора, што од сунца које је пржило камењар на коме рушевине почиваше. По причама старих људи, ноћу би се чули гласови оних неупокојених, који у рушевинама скончаше због злих духова.
Све сам тврдње одбацио, и натерао себе, да после краћег одморишта наставим са пењањем. Одоздо су се виделе само огромне камене литице, које су се злокобно надвијале. За Проклетије се сматрало одвајкада да је планина проклетих, и да ту обитавају свакакви нељуди, па су некако отуд и наденули име Проклетије. Веровало се преко зиме да ту долази да влада, у леденом замку, Морана, богиња зиме и смрти. Кажу да она у тим рушевинама лако подигне зидове од леда и одатле сеје своје злобно семе по земљи, пуштајући снежне олује, јаку кошаву и ледени дах, очекујући душе оних који немају како да се огреју и преживе…
Више од пола дана је прошло у тешком успону. Глад ме је све више морила, терајући ме у навратима да се пресавијам од болова у стомаку. Храну сам имао мало и морао сам да штедим, и ако ми се мутило пред очима. Беше ми жао овог кљусета, које је ретко где налазило мало траве које би пасло. Како смо се више пењали тако су стене биле огољеније, скоро без икаквог растиња. Отпио сам мало воде из чутуре, и надао се да ћу на врх стићи пре него истрошим залихе. Мрак је обавијао обрисе планина, чинећи таму испод нас гушћом и злокобнијом. Завијање вукова се чуло у даљини, а сове су често својим хуком надглашавале једна другу, спајајући се са ветром који је дувао праву шумску мелодију, односећи је све даље и даље.
На дрвеће нисмо наилазили од када је мрак пао. Никакво склониште нисам могао да направим на овако незгодном терену, па ми је преостало само да седнем поред неке стене. Нисам смео да заспим, већ сам повремено ноге одмарао. И ако беше зимска равнодневница, небо беше прошарано звездама, са понеким облаком, који је повремено скривао месечев сјај, а мени пружао прилику да одморим ноге, почео сам да назирем рушевине о којима сам слушао.
Из далека изгледаше као и сваке друге зидине, али након неколико сати хода, када сам пришао довољно близу, приметио сам велике пукотине у старим зидовима, велике метар или два. Кљусе сам привезао за некакву, зарђалу, металну алку која је висила са зида, и кренуо да се провлачим кроз пукотину. Таваница је негде била веома висока, док је у неким деловима није било, па сам могао да разгледам огромне просторије некадашњег замка.
Како је већ било прилично касно, појео сам парче хлеба и мало сира, отпио неколико гутљаја воде и наслонио се на оближњи зид, уморавајући се у гуњ, не би ли се угрејао и одморио. Када су прсти престали да ми трну од хладноће, по рушевинама сам покушао да нађем мало дрва не би ли подложио ватру. Док сам се тако завлачио кроз пролазе и сакупљао греде које су некада вероватно биле столови и столице, у једном углу ми се учини како се нешто померило. Опрезно сам пришао углу стежући у једној руци кратак нож а у другој повећу греду, али ничега није било. Помислио сам да је само умор, и ако ме страх није напуштао, вођен причама о духовима.
Ум су ми све више запоседале страшне слике духова, и разноразних створова како се појављују, и био сам срећан што је светлост ватре успела да отера црне мисли од мене. Загрејао сам се и сан је почињао да ме обузима. Решио сам да ујутру истражим околину, да видим има ли икаквих шанси да благо о којем сам слушао буде овде. Ум су ми испуњавале слике златника, огрлица, дијадема, како се мешају са мелодијом духова који их чувају. Мелодија је превладала у уму и осетио сам хладноћу како ме обавија. Месец је зашао за облаке па нисам могао ништа да видим у мрклом мраку, и ако нисам могао да се отмем утиску да ме неко посматра. Мислио сам у себи да је све то од умора, па сам безуспешно покушавао да заспим.
У неком полусну осетио сам како ми рука чврсто стеже нож, али не мојом вољом. Померала се на горе према мом грлу. Када отворих очи при благој месечини видех да покушавам сам себе да закољем, па свом силом тргнух руку и бацих нож недалеко од места на ком сам лежао. Иза главе осетих ледени ветар који се пружа право према мојој руци. Брзо сам устао и поново ми се учини како нека сенка бљесну на лаганој светлости месеца.
Прикажи се, рекох и дохватих нож.
Не знам ни сам да ли сам се више бојао од тога што сам очекивао да се прикаже, или од себе самог и својих страхова. Руке су ми дрхтале док сам се окретао око себе тражећи било какав шум, покрет, сенку. Поред главе ми пролете дрвена греда и следих се у месту. Нечег је било овде, сада сам био сигуран.
Окретао сам се око себе безуспешно тражећи, све док се тло не затресе и из камених рушевина изниче сенка мушкарца од двадесетак лета. Његова сенка је бледо лелујала на благој месечини, чинећи призор језивим. Када се покренуо и пружио руку према мени насрнуо сам ножем. Утом се рушевинама проломи јак врисак, натприродан, неземаљски, са неког другог света.
Приказа проговори својим леденим гласом.
– Шта тражиш овде?
– Наслушао сам се прича о овом месту и желео сам да га обиђем.
– Желео си да нађеш благо о коме сви говоре зар не? Реци истину, и можда ти не одузмем живот.
– Желео сам. Сада само желим да жив одем одавде.
– Одавде се не одлази тако. Испричај ми због чега ти треба благо.
– Доле у селу, има једна девојка Јана. Желео бих да је оженим. Али немам новца, сиротиња сам, а њени су имућни. Свакаве сам послове радио, али то је трајало само да бих се прехранио. Никада нисам имао довољно да оставим на страну.
– А да ли та девојка жели да се уда за тебе?
– Верујем да жели. Виђамо се тајно, по околним сеоским шумарцима, кријемо нашу љубав још од детињства. Највећа је препрека што сам сиромашан а она богата.
На лицу овог духа сам приметио велику тугу. Колико год неприродно звучало, беше ми чудно што се он занима за моје проблеме. Када му све испричах о Јани, њеној и мојој породици без које сам остао, и немаштине из које не могу да се извучем његово лице беше још тужније.
– Ја сам таласон. Да ли знаш шта је то?
– Извини али не знам. Знам само да ниси стваран.
– Јесам и те како. Ја сам дух, најпростије речено. Пре много година када се градио овај замак, неимари су премерили моју сенку и узидали моју душу у ову грађевину. Умро сам после четрдесет дана. Проблем је био што сам и ја као и ти, био сиротиња. Мислили су неће он никоме недостајати. Али нису знали да сам имао једну младу девојку са којом сам се тајно виђао, баш као и ти са твојом Јаном. А ја сам као дух могао да гледам како ми тело спаљују на брду близу села. Могао сам да гледам своју драгу како плаче и кида се због моје смрти. Сиротиња смо, али бар имамо љубав. Као таласон често сам лутао селом и гледао људе, гледао њихове животе, како се муче и злопате. Гледао сам тако своју драгу како се удаје за другог и рађа му наше дете. Гледао сам малог дечака како расте, којег је по мени назвала. Чекао сам дан када ће кренути својим путем да тражи своју срећу.
– Веома ми је жао због свега што ти се догодило. Не могу ни да замислим како би било да Јана изгуби мене.
– И нећеш морати. Ја ћу ти помоћи. Ја сам пратио тебе годинама. Твоју породицу, претке. Ми смо у сродству. Само много је генерација било између нас. Ја сам твој далеки предак, зато ћу ти и помоћи. Знам сваки камен ових рушевина. Пођи за мном.
Стајао сам и нисам могао да верујем речима таласона. Гледао сам његову сен и тражио било какву сличност међу нама. А били смо сличнији него што се видело. Сенка таласона је лелујала испред мене, водећи ме кроз рушевине кривудајући лево, десно, заобилазећи разноразно камење и греде, све до једног равног камена, налик некаквом олтару.
– Мораш да помериш овај камен, рече таласон и пређе руком преко глатке површине мермера.
Покушавао сам прво безуспешно да погурам камен на било коју страну. Најпре ми се чинило немогућим, али онда је камен покушао да попушта, све док нагло не паде на једну страну и ја преко њега. Испод камена се налазио ковчег, метални, са две велике алке увезане катанцем.
Таласон пређе сеновитом руком преко њега и катанац паде на земљу уз туп звук, нарушавајући ноћни мир ових рушевина. Испред мене се указа злато и сребро, новац, огрлице, наруквице, дијадеме све то прошарано разноразним рубинима и камењем од велике вредности.
– Све је твоје. Можеш слободно да утовариш на оно кљусе и да понесеш. Слободан си да одеш одавде.
– Захваљујем се теби и свим својим прецима. Хвала ти што си ми омогућио бољи живот. Надам се да ћеш ме посетити некад, макар и као таласон.
– То неће бити могуће. Бар ти нећеш моћи да ме видиш. Таласон се виђа само једном и то само коме он дозволи да буде виђен.
– Онда је ово растанак?
– Да.
Затворио сам ковчег и пошао до коња, пазећи како га причвршћујем. Спуштао сам се полако низбрдо да се не би повредио на великој стрмини, али и да коњ не би остао без ноге или товара. Када сам био у селу , већ је падало вече. Прво сам отишао код Јане. Онако прљав и изморен, стао сам пред њеног оца и затражио јој руку. Њен отац је пристао, а венчање је заказано за недељу дана.
Док је свадба у селу увелико трајала, а бардови свирали на својим инструментима веселе мелодије нико није могао да примети једног таласона како седи на огради дворишта и плаче.